Дело

АНА КАРЕЊИНА 457 — Да, да, ш-ш-ш... — одговараше само Кити, овлаш љуљајући се и нежно притискујући као кончићем превезану у кичици пуначку ручицу, којом Митица изједна слабо махаше, час затварајући, час отварајући очице. Ова ручица је бунила Китинку: хтела је да пољуби ову ручицу, али се бојаше то да учини, да не би разбудила дете. Ручпца најзад преста да се креће и очи се затворише. Само покаткад, настављајући свој посао, дете, подижући своје дугачке сави.јене трепавице, погледаше у матер влажним очима, које у полусветлости изгледаху црне. Дадиља преста да маше и задрема. Озго се зачу грохотан смех старога кнеза и кикот Катавасова. „Сигурно су се распричали и без менем, мпшљаше Кити, „баш ми је криво што нема Косће. Јамачно је опет свратио на уљаник. Ма да ми је жао што тако често иде тамо, ипак се радујем. То га разонођава. Сад је постао ипак веселији и бољи, него пролетос. А онда беше тако мрачан и тако се мучаше, да ме је било страх за њега. II како је смешан!“ — прошапута она, смешећи се. Она је знала, шта је мучило њенога мужа. То је било његово неверовање. Без обзира на то, што би се она кад би је упитали, да ли она мисли да ће он у будућем животу, ако не узверује, бити погубљен, морала сложити с тим да ће он бити погубљен, — његово неверовање не ствараше јој несрећу; и она, која признаваше да за неверника не може бити спасења, и волећи највише на свету душу свога мужа, с осмејком мишљаше о његовом неверовању и говораше сама себи да је смешан. „Зашто он целе године једнако чита некакве философије?“ мишљаше она. „Ако је то све написано у овим књигама, онда их он може разумети. Ако је пак тамо неистина, онда зашто их читати? Он сам каже да би желео да верује? Па зашто не верује? Јамачно стога што много мисли. А много мисли због усамљености. Једнако сам-самцит. С нама не може о свему да говори. Ја мислим да ће му ови гости бити пријатни, особито Катавасов. Он воли с њим да расправља“, помисли она и одмах се пренесе мислено томе, где би згодније било дати Катавасову да спава оделито или заједно са Сергијем Ивановичем. И ту јој одједном дође мисао, која је принуди да се стресе од узбуђења и да чак узбуни и Митицу, који је зато строго погледа. „Праља, чини ми се, још није донела рубље, а постељина за госте сва је