Дело

284 Д Е Л 0 0 политичкој одговорности министара пред монархом није потребно излагати ни политичке ни правне консидерације. Монарх је један законодавни чинилац. По старој уставној теорији по којој државу треба организовати строго према принципу поделе власти, законодавна власт доноси законе, извршна их само извршује и ништа више. Да не би извршна власт радила противно одлукама законодавне власти, законодавној власти ова теорија признаје правна средства против незаконитог рада министара. Та се правна средства, међу које спада смењивање мпнистара, морају признати и монарху као једном законодавном чиниоцу. Поред тога, један основни принцип монархиске администрације јесте да монарх поставља и смењује чиновнике. Министри су се, као што им и име каже. још сматрали као пуномоћници монархови, који их природно мора сам и бирати. Кадје конституционална теорија ступила у живот, видело се да се строга подела власти не може одржавати онако како ју је конструисао Монтескије. Извршна власт, ширењем државне интервенције почетком деветнаестог века, добивала је све више и више самосталан круг рада који се није могао обухватити правилима која је законодавна власт издавала. Извршна власт је поред извршивања закона развила и једну делатност која није у појединостима у законима продвиђена и која сеу немачкој теорији зове „слободна управа" (freie Verv/altung).1 С друге стране, тиме што је парламенат добио широк удео у законодавству, власт парламената је постајала све јача и добивала претенсије на све више државних послова. Пошто већ мора да постоји један део административних аката који се остављају на дискрецију административној власти, потребно Је да има неког који ће контролисати административну власт да ли врши ту дискреционарну власт сходно државним интересима. Најприроднија се контрола административној власти нашла у законодавним телима. Директну контролу над нижим административним властима врше шефови државне администрације, министри. Над министрима пак врши директну контролу парламент из чије већине се министри у парламентарним државама узимају и који се сматрају и у енглеском и у француском парламентаризму да су чврсто са већином везани погледима на државне послове. Функција данашњих мпнистара, поред велике важности парламента, веома 1 Најбољи пример слободне управе јесте вођење спољне политике.