Дело

‘290 Д Е Л 0 дајући свог коња једном турском детету, које ме је пратило, да га придржи, ја седох у хлад куле, да би малко одспавао: тек што бејах сео, кад, подижући очи на споменик, који мије давао хлада, ја видех како његови зидови, који ми изгледаху да су били начињени од мрамора или од белог камена, беху начињени од људских лобања правилно поређаних. Ове лобање и ова људска лица одерана и услед кише и сунца избељене, састављене са нешто мало песка и креча чињаху триумфални стуб, који ме је заклањао; може их имати петнаест до двадесет хиљада; на некима се још одржала коса, која се при дувању лепршала као маховина по стењу; горски ветар дуваше живо и оштро и, пролазећи кроз безбројне шупљине глава, лица и лобања проузроковаше нека тужна и жалосна звиждања. Ја не имађах никога ко би ми објаснио овај варварски сноменик; дете које је држало оба коња за узде играше се малим комадићима лобања, палим у прашину при дну куле; ја бејах тако изнурен од умора, врућине и сна, да заспах^наслонивши главу уз ове зидове од посечених глава; будећи се ја се нађох опкољен караваном и једним великим бројем турских коњаника, који беху из Ниша дошли, да нас прате при нашем уласку у варош; они ми рекоше, да су то биле главе петнаест хиљада Срба, које је паша иоубијао у последњој буни у Србији. Ова пољана беше постала гробље ових племенитих устаника, а овај споменик беше њихова костурница. Оком и срцем поздравио сам остатке ових херојских људи, чије су посечене главе постале граница независности њихове државе. Србија, у коју ћемо сад ући, сад је слободна, и оно је песма слободе и славе коју ветар са планина пева кули од Срба умрлих за своју земљу. Ускоро ће они узети и сам Ниш: па нека онда оставе овај сиоменик! Он ће њиховој деци причати шта вреди независност једног народа, казујући им по коју су је цену њихови оцеви платили“..Ј 11 ... „Еп quatre petites journees de marche, tantot dans des montagnes d'un abord facile, tantbt dans des vallees et de plaines admirablement fertiles, mais depeupiees, j'arrivai dans la plaine de Nissa, derniere ville turque presque aux frontieres de la Servie; je precedais a cheval, d’ une demi-lieure, la caravane. Le soleil etait brulant; a environ une lieue de la ville, je voyais une large tour blanche s’elever au milieu de la plaine, brillant comme du marbre de Paros; le sentier m'y conduisait; je ra’en approchai, et donnant mon cheval a tenir a un