Дело

310 Д Е Л 0 јој књизи иазвао Бонфинија правилно „талијанским хуманистом“. Нисам дакле ја, него је Г. Скерлић казао неистину кад је тврдио, да је Г. Радонић учинио „једну једину“ исправку у његовој расправи о Мушкатировићу. Да сам ја тако нешто учпнио, Г. Скерлић би ми беа сумње довикнуо, да сам „прибегавао неистинама, извртањима и фалсификатима“. Али ја то њему нећу да кажем. 10. „У целом једном низу набрајања разлога зашто су српски граничари ваљали аустрпјској војној управи, он по вољи одабира једну особину, која му изгледа чудновата, и истиче је као смешну“ — пише Г. Скерлић. Ја сам наиме замерио Г. Скерлићу што је казао како су Срби „због много постова мало јели; навикнути на шумски живот, били су издржљиви и неустрашљиви“. Кад неко за једну ствар наводи више доказа, неки од тих доказа могу бити добри, а неки могу бити рђави. Критичар има права да извади оне разлоге за које држи да нису добри и да то истакне. Кад неко наводи десет доказа за то да се земља окреће око сунца, па је један од тих доказа слаб и рђав, дозвољено је извадити тај један доказ и иоказати да он није добар. Тако сам поступио и ја у овом случају; изнео сам разлоге Г. Скерлића за које сам мислио да нису добри, не говорећи о самој ствари ништа. Г. Скерлић неће да прими нито даму је овај једандоказ, који сам ја навео, лош, него тврди, да сам ја „у томе био зле среће, јер баш ту особину наводи и барон Бартенштајн, председник Илирске Дворске Депутације у Бечу 1760, наводећ (наводи наводећи! Добар стил!) зашто Срби као војници ваљају, у свом Кратком извештају...“. Г. Скерлић бележи и страну, где Бартнштајн о томе говори, па наставља онда, како сам ја „осакатио целу мисао и као смешну фразу навео оно што констатује један сувремени државник“. Заиста сам ја „лоше среће“, кад је против мене чак и један „сувремени државник“! Ја бих на то пре свега могао одговорити, да мени Бартнштајн није авторитет, и да не мора бити све тачно, а још мање да мора бити све паметно што каже један „сувремени државник“. Али добро, кад Г. Скерлић воли и признаје авторитете, признаћу и ја радода је Бартнштајн авторитет. Нека дакле он пресуди између мене и Г. Скерлића.