Дело

422 Д Е Л 0 радње министрове, те да на тај начин буду министри одговорни само Краљу и Народној Скупштини, односно Државном Суду а не п редовном суду, али да буду одговорни не само за она званична дела, која су обележена уУставу, већ и за све незаконите радње. Та тачка под коју би се морало покушати да се подведу све остале незаконите радње јесте тачка б члана 2 Закона о Министарској Одговорности која говори о томе, да Краљ и Народна Скупштина могу оптужити Државном Суду министра „за злонамерно спречавање, злоупотребом своје власти, вршења закона или законодавних решења, или извршење судских пресуда, у случајевима кад се тим нанесе повреда државним или приватним интересима“. Кад би се подвели обични чиновнички деликти под ову тачку, а ми ћемо доцније, кад будемо специјално о овој тачки говорилиС доказати да је то тумачење нетачно, онда би се они дали једино на тај начин подвести што би се узело да тај члан треба ;да значи то да Краљ и Народна Скупштина могу оптужити кривично министра за сваку противзакону радњу. То међутим Уставотворац и Законодавац никако нису могли хтети. Министри не могу одговарати за сваку противзакону радњу, већ само за сваку кривичну радњу. То би гледиште дакле, супротно нашем, морало доћи до тога да се призна право Краљу и Народној Скупштини да оптуже, а Државном Суду да осуди на затвор једнога министра који је на пример противзаконо пенсионисао једнога чиновника, зато што га мрзи. Тако би се дошло до једнога чудног система да административни спорови имају и једно наличје у крнвичној одговорности министара, што не може нико усвојити. Још један би се аргумент могао навести против нашег мишљења. Он је у овоме. Кад министри за своја службена дела одговарају и но Закону о Министарској Одговорности и по Уставу, зашто Устав набраја и неке делпкте који су већ постојали у Кривичном Законику. Да није Законодавац те деликте, као што је примање мита, унео у Устав и 'Закон о Минстарској Одговорности због тога што је хтео да министар не буде одговоран по Кривичном Законику, те да се не би за једно такво дело министар извукао од казне? На овај аргумент одговор је прост. У Уставу су зато ти деликти споменути поред тога што су они у Кривичном Законику споменути зато што је Уставотворац просто преписао прва четири случаја из Устава од 1869, а није имао у виду да Устав од 1869 министарске