Дело

460 Д Е Л 0 и умнрало друкчије, п ou га, да би га начннио иријатним, етвара — циннком, која кривн еве друге само не себе. Ласно je да је Бернстен н лнчностп и комбпнације стварао по својој вољн. Пптање је сад, да ли је ииеац бар у областп естетике успео? Одговор је иозитиван. Емотивна страна овог дела је силна, а појединн детаљи уметнички су израђени. Пндивидуалност п главних н снореднпх тннова, карактер Јелене од Брешебела, тип старог Лебура, слпка Лебурове куће, све је то углађено с впртуозношћу, елеганцијом, блеском. Но све то не може загладнти несмишљеност ове драме. „Вихор“ је драма која нитн оставља утисак, нитн бележи дан ма и за писца. Но она, ua жалост, представља само једав упропашћен проблем. Шасероа је отмен, алп не и љубазан; он се осећа вишим од своје околине, везан за једно отмено и сурово време које се впше неће вратити. Његов аристократизам крви чини га дрским подругивачем почетника у животу. Он је чак и на самог себе мрзовољан и причајући у нрвом чину своју несрећу, он се готово свети својој лудости, која га доводи до понижења, гори од беса, али хоће да остане миран. И онде где би други нлануо, он се резигнаторски осмехне. Г. Штефанац, пак, не само што није био отмен, но није био ни компликован. Он је имао нечег наивно-нростачког. Шта више, он је свој страшни моменат испричао тоном који подсећа и сувпше на путничкога глумца. Роберт од Шасероа има у себи јаку црту блазираности, но ипак није истина да је пресит живота као што он тврди. Он је хотимично циник, но иза тог цинизма крије се бол, раздробљена љубав, инстинкт. Он вређа све у својој околини, свако ма и најмање сажаљење мучи га, раздражује. (И нисац ипак хоће да тај човек буде симпатичан. У осталом то је манир Бернстенов. Сетимо се на нример „Самсона“!) Г. Штефанац, међутим, жели да Роберта створи симпатичним, те место цинизма узима мирноћу, што је немогуће; место отмености лиризам, романтизам. Он, шта више, Роберта ствара готово паћеником. На тај начин упропашћује цео смисао Ро-