Дело

474 Д Е Л <) ности н једнога од највећпх просветитеља српекога народа. Једпно његова дела могу о њему говоритп н најбоље п најиогпунпје. Доситеј је ирво философ, па онда књнжевник. Његова су дела нрепуна идеја моралне фплософпје. Алп он те своје идеје није исказивао учено н неразумљиво, већ, наиротив, тако јасно и разумљиво да пх без икака нарочита тумачења може разуметн свакп писмен човек. Ou не само да је ппсао народним језнком. већ је умео тако вешто да рукује лаким н једрим народннм стплом како можда ретко који српскн писац. Он је своју „Вуквицу“ ппсао у Далмацији, необично вешто подражавајућп далматннскн говрр, употребљујућн врло спретно италицизме који се тамо врло често чују. Његово је причање пуно згодно употребљених народних изрека, пословица н згодних, понеки пут п особито духовнтих, анегдота. Све што је урадио за српски народ, Доситеј је урадио из чисте љубавп према народу, нрема његовој срећи и напретку. Он је свој народ жарко љубно. Он је зарађивао новаца учитељујућн, па је, чим уштедн повећу суму, хитао у Лајнцнг да тамо штогод штампа што ће донети користи његову „сладчајшем славено-српском народу.“ Он се ннје хвалио да је дао најбоље ствари. Његова је намера била да и друге подстакне да п они штогод учине за свој народ. „Даћу повод и приклад вожљубљеној јуности сриској — вели он — коју иромисал неба сподоби светом ученија осијати и иросветити, да на свој језик преводе, састављају и на штампу што издају. Да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, иреводећп им изабране књиге учени народа, дајући им на овај начин благопотребну забаву, украшавајући њихово срце истиним благородством добродетељи просвештенија разума.“ Овај добри и племенити човек, који је, учећи се сам, о своме руху и круху, доспео до таке ученостн и просвећености да је далеко одмакао својим савременицима, који би и дан данас заузимао угледно место међуј ученпм људима у српском народу, није био поносит својом ученошћу. Он у своме, необично мудром и духовитом одговору некаквом Серафиму, који му је приговарао на писању о калуђерима, сасвим искрено признаје могућпост да је грешпо. Он је радиојединоу нади да ће га и доцнији нараштаји разуметп и да ће му одаги заслужено признање. „Слатка је утеха надати се — пише он своме пријатељу Харалампију — да ћеду