Дело

Н А С Т У П — Антон Чехов Студент медицине Мајер и ђак московске школе жпвоппса, вајарства и архитектуре, Рибњиков, дођу једном у вече своме пријатељу — студенту — правпику Васиљеву и нредложе му да иде с њима у сокак С—в. Васиљев се у почетку дуго опирао, али се напослетку обуче и пође са њима. Пропале жене је знао само ио чувењу и из књига, а у тим кућама где оне живе, није био ни једаниут у животу. Он је зпао да имају такве нечасне женске, које под притиском злог удеса, околине, рђавог васпитања, сиротиње, и т. д. бивају принуђене да за новац продају своју част. Оне не иознају чисту љубав, немају деце, немају никаквих права; матере и сестре их оплакују као мртве, паука их третира као зло, а мушкиње им говори ти. Али, не гледајући на све то, оне не губе „образа и подобија Божјега“. Све оне признају свој грех и надају се спасењу. Средствима, која воде спасењу, оне могу да се користе у највећим размерама. Истина, друштво не нрашта људима прошлост, али се код Бога Света Марија Егинатска не рачуна ниже других светаца. Кад би Васиљев покаткад по костиму или нокретима нознао на улици пропалу женску или би видео њену слику у хумористичком журналу, увек би се сетио једне историје, коју је негде некад прочитао: како је неки млад човек, чист и пун пожртвовања, заволео палу женску и нредложио јој да му буде жена, а она се, сматрајући себе за недостојну такве среће, отровала. Васиљев је живео у једној споредној улици, која је излазила на Тверски Булевар. Кад је пзишао с пријатељима из куће, •бнло је око једанаест сати. Тек што је пао први снег и све у