Дело

Н А С Т У U OD бар једно вече поживи, као што живе и његови пријатељи, да иусти себи на вољу, да се ослободи своје контроле. Треба ли да пи.је ракије? Пиће је, па ма му сутра прсла глава од бола. Воде га к женама? Он иде. Смејаће се, лудирати се, весело одговарати на задиркивања нролазника... Из гостионице је изашао весело, смејући се. Свнђали су му се нријатељи — један у згужваном шеширу са широким ободом, са претензијом на уметничку немарност, други у капи од мачје длаке, човек доброг стања, али са претензијом на ученост; свиђао му се снег, бледе светлости фењера, оштри црни трагови, које су остављали но првоме снегу ђонови нролазника; свиђао му се нарочито тај прозрачни, нежни, наивни, као девојачки тон, који се у природи може посматрати само два пут у години; кад је све покривено снегом и у пролеће, у јасне дане, или кад је месечина, а на реци иуца лед. — И нехотице обали тужној — запева он нолугласно: мене нривлачи незнана сила... II целог пута и њему и пријатељима није силазио с језика тај мотив, п сва гројица га неваху махинално, кварећи један другом. Васиљев је замишљао како ће кроз десет мпнута са прпјатељима закуцати на вратима, како ће се по тавним ходницима нрикрадатн женама, како ће, користећи се тавнином, креснути палидрвце, нзненада осветлети и опазити патничко лице н осмех који прпзнаје кривицу. Непозната плавојка или црнојка биће зацело са распуштеном косом и у белој ноћној рекли; уплашиће се од светлости, јако збунити и казати: „За Бога, шта радите! Угасите!“ Све је то страшно, али занимљиво и ново. II Пријатељи са Трубног Трга скренуше на Грачевску и брзо уђоше у сокак, који је Васиљев знао само по чувењу. Опазивши два реда кућа са јако осветљеним прозорима и широм отвореним вратима, зачувши веселе звуке клавира и вијолина — звуке, који су излетали кроза сва врата и мешали се у чудну збрку, која је изгледала као да се негде у помрчинп над крововима удешава невидљив откестар, Васиљев се зачуди и рече: — Како је много кућа!