Дело

Н А С Т У П 57 — Где су остале госиођице? — упита медицинар. — Пију чај — рече нлавојка. — Степапе, — викну она: — идп кажи госпођпцама да су дошли студенти! Мало после у салу уђе трећа госпођица. Била је у јасно црвеном оделу са плавим нругама. Лице јој је било јако и невешто набељено, чело се крило у коси, очп гледале не трепћући и уилашено. Ушавши, одмах је запевала силним, грубим контраалтом неку песму. За њом је дошла четврта госпођнца, за овом пета... У свему томе Васпљев нпје видео ништа ни ново, ни занимљпво. Њему се чинпло, да је ту салу, клавир, огледало у јефтнно позлаћеном раму, ленту са гајтанима, одело с илавим пругама и тука, равнодушна лица већ негде више иута впђао. Сумрака, тишине, тајне, постиђеног осмеха, од свега тога, што је он мислио да ће овде наћи и што га је страшило, није видео чак ни сенке. Све је било обично, ирозаично и неинтересантно. Само једно је дражило његово љубопитство: — што је, као нарочито пзмпшљено, било све без укуса, а то се видело но украсима на зиду, по ружним сликама, по оделу, по гајтанима, у том недостатку укуса било је нечега карактеристичног, особитог. — Како је све јадно и глупо! — мислио је Васиљев. Шта ли у свој овој лудорији, коју сад гледам, може да наведе нормалног човека, да га побуди на страшан грех — да купи за рубљу живог човека. Разумем ма који грех због сјаја, лепоте, грације, страсти, .укуса, али шта је ово овде? Због чега овде греше? У осталом — не треба мислити! — Човече, почастпте ме портером! — обрати му се плавуша. Васиљев се збунп. — Врло радо... — рече ou. учтиво се клањајући. — Само опростите, госнођо, ја... ја с вама нећу пити. Ја не пијем. После једно иет минута иријатељп су већ ишли у другу кућу. — Али зашто си норучио портер? — Љутио се медицпнар. — Гле, милионар! Бацио шест рубаља у ветар! — Иа кад хоће, зашто јој не учинити то задовољство? правдао се Ваеиљев.