Дело

Д Е Л 0 6*2 кова, и некп врло иијан човек са глумачким лмцем. Све девојке су бнле заузете тим гостнма и нпсу обратнле ua Васиљева никакву пажњу. Само једна од њих, која је била обучена као Апда, са стране ногледа на њега, насмеши се н зевајућп рече: — Гле, црномањастн!... Срце Васпљева је лупало, а лице горело. Било га је и срамота од гостију што је ту, н било му је гадно н пеугодно. М.учила га мисао да он, човек уредан п којн воли људе (до тог времена је себе за таквог сматрао), мрзи те жепске и ништа осим одвратности не oceha према њима. Није му било жао ни тих жена, ни музиканата, ни лакеја. „То је зато што се ја не старам да их разумем! — мислио је он. — Све оне внше лпче ua жпвотиње, него на људе, али су то ипак људи, јер и оне имају душу. Треба их разумети!“... — Грпша, немој пћи, причекај нас! — внкну му уметпик н ншчезну негде. Брзо нестаде и медицннара. — Да, треба се постарати да их разумем, а овако се не може... — продужи своје мисли Васиљев. II поче усиљено да гледа у лице сваке женске и да тражн осмеха, који признаје кривицу. Али или он није умео да чита на лицима, или ни једна од тих женских није осећала да је крива — на сваком лицу је читао само тун израз свакидашње, гадне досаде и задовољства. Глупе очи, глупи осмеси, оштри глупи гласови, нагли покрети — и ништа више. Изгледа даје свака у нрошлости имала роман с књиговођом и с рубљем од вредности око педесет рубаља, а у садашњости никакве друге дивоте у животу осим каве, ручка од тријела, вина, кадрила, спавања до два сата... Не нашавши ни једног стидљивог осмеха, Васиљев потражи пма ли бар паметног лица. И његова нажња се заустави на једном бледом, мало сањивом, уморном лицу... То је била старија црномањаста девојка у оделу посутом шљокицама. Седела је у наслоњачи, гледала у пбд и мислила о нечему. Васиљев се прошета од једног краја до другог и са свим нехотице седе иоред ње. „Треба почети нечим гадним, — мислио је он: — а после постепено прећи озбиљноме“... — Ала вам је леп костим! — рече он и додирну прстом -златне ресе на њеној хаљини. — Какав имам... — рече лено црнојка.