Дело

64 Д Е Л О му се, да у том туђем, за њега иеразумљивом свету xohe да гоне њега, да га туку, да га осиу прљавнм речима... Он откиде с чивнлука свој капут п јурну, као без главе, низа стеиенице. V Нагнувшп се па ограду стојао је блпзу куће н чекао кад he му изићи друговн. Звуцп клавпра и внјолина, весели, дрскн п тужнн, мешалп су се у ваздуху у некп хаос, н та је збрка, као и нре, изгледала као да се у помрчини над крововима нриирема невидљив оркестар. Ако погледаш у ту таму, видеЈшш да је сва иосута белим покретннм тачкама: тоје падао снег. Његове иахуљпце, чим дођу на светлост, лено се врте по ваздуху као панерје п још ленивнје надају на земљу. Прамење снега гомилама се врти око Васиљева н нада на његову браду, трепавице, обрве... Кочијашп, коњп и нролазницп већ су сасвпм белн. „Како може снег да пада на овај сокак! — мислио је Васпљев. — Нека су проклете те куће! Зато што је трчао низа стененице, ноге су му клецале од умора; задихао се као да се пео уз брдо, срце му је тако лупало да се чуло. Мучнла га је жеља да се што пре опрости тог сокака и да пде кући, али још је већа жеља била да дочека пријатеље и да свали на њих своје тешко осећање. Он много што шта у тим кућама није разумео; душе жена, које гпну, остале су за њега, као и пре тајна; али сад му је било јасно дајествар много гора, него што се могло мислити. Ако се та грешна жена, која се отровала, називала пропалом, онда за све те, које су сад играле слушајући збрку звукова и говориле дугачке одвратне фразе, мучно је било наћи погодан назив. То нису биле оне које пропадају, већ са свпм пропале. „Греха има, мислио је он, — али нема ни сазнања погрешке ни надс на спасење. Њих продају, купују, даве у впну гадостима, а оне су као овце тупе, равнодушне и не разумеју. Боже мој, Боже мој!“ Јасно је било такође и то, да је све што се назива човечјим достојанством, личношћу, образом и подобијем Божјим, овде обесвећено до основа, „дибидуз" како говоре пијанице и да за то није крив само сокак и тупе женске. Гомила студената, белих од снега, весело разговарајући и смејући се, прође поред њега, један од њих, висок и сув, зауставп се, погледа Васиљева у лице и рече пијаним гласом: