Дело

II Л С Т У II 71 VII Кад другог дана дођоше медицинар и уметник, он се у исцепапој кошуљи и са изуједаним рукама преметао по соби и јецао од бола. — За Бога! — заплака оп, кад угледа пријатеље. — Водите ме куд хоћете, радите што знате, али, радн Бога, спасавајте ме што пре! Ја ћу се убити. Уметник побледе и збуни се. Медицинар такође само што није заплакао, али, држећи да су медицинари обавезни да у свима случајевима у животу буду хладнокрвни и озбиљни, рече хладно: — То је код тебе наступ. А то није ништа. Хајдемо одмах доктору. — Куда, хоћете, само што пре! — Немој да се узпемирујеш! Треба се борити са собом. Уметнику и медицинару су дрхтале руке док обукоше Васиљева и изведоше на улицу. — Михаило Сергјевић одавно већ хоће с тобом да се упозна, — говорио је путем медиципар. Он је врло мио човек и одлично зна свој посао. Свршио је осамдесет друге године, а већ има велику праксу. Према студентима се понаша као друг. — Брже, брже... — журио је Васиљев. Михаило Сергјевић, пун, плав доктор, дочека пријатеље учтиво, солидно, хладно и осмехну се само једним образом. — Мепи су сликар и Ма.јер већ говорпли о вашој болестн — рече он. Стојим вам на услузи. Дакле? Моли.м вас седите. Посади Васиљева у велику наслоњачу код стола и примаче му сандуче са цигаретама. — Дакле! — поче, гладећи колена. — Да почнемо посао... Колико вам је година?. Он је питао, а медицинар одговарао. Питао је да није отац Васиљева био болестан од какве нарочите болестп, да није сувише пио, да се није одликовао строгошћу или ма каквим чудним особинама. PIcto је то питао п за његова деда, матер, сестре и браћу. Чувши да је његова мати имала диван глас п попекад играла у иозоришту, он одједном постаде живљи и упита: — Опростите, а сећате ли се да ли је позориште била страст ваше- мајке? Прошло је око двадесет минута. Васпљеву беше већ до^