Дело

АНТОНИС ВАН ДАЈК Anthonis van Dyck (1599,—1641.) У доба Рубенсово беху се многобројни уметници фламански стекли у Риму и сјединили се у једну моћну колонију. У крчми „код Сирене“ скупљали би се опи свако вече и празнећи пештеднмице тешке боце опојнога италијанскога вина нроводили су ноћи у дивљнм оргијама. Њихова раздраганост није много увесељавала становнике вечнога града, а иолпција није била велики пробпрач у подесним средствима, кад је требало расхладити загрејане главе „дивљих људи са Севера“. Ну беше у Риму један сликар фламански, који ревносно избегаваше друштво својих веселих земљака и који ниједаред не удостоји сво.јом посетом бурне састанке њихове „код Сирене“. Његове нежне и беле руке, као у девојке, нису биле створене за то да се склапају у песнице и ударају по масним столовима, за којима су седели пијани људи; његове фино скројене усне радије су сркале сласти са женских усана, него ли из прљавих пехара и из препуклих и крњих чаша. То беше Антонис ван Дајк. Са подсмехом су фламански бохемијени гледали на овога лепо васпитанога младића, када би он, праћен слугама, достојанствено корачао кроз улице Рима, а на његовој плавој, као свила меканој коси кочоперио се шешир са лелујавим перјем и о врату му висио скупоцени златни ланац. На својим ноћним састанцима они су имали само заједљивих речи за „pittore cavalieresco“, како су обично звали свога земљака. Ван Дајк беше, одиста, „сликар аристократа". У својој уметности остаде он само аристократа. У својим погледима и у својим навикама он то никада није престајао бити целога свога живота. Ну у фламанској уметпости он стоји према Рубенсу као месец према сунцу. Светлост, коју његова уметност