Дело

126 Д Е Л О јачој љубави што својим пламом сагорева. II човек ]е ocehao како му лнце горн од стнда, што је могао мнслитн, да је она сурова н махнпта мушка жудња за фпзичком љубавн нова н силна чежња за љубавном срећом; п једпо се п кајао што је тнме улнвао себи и женп поуздање у нову будућност њпхове љубави. Још већп стид обузимао је жену: што је постала жртва чула, она, онако поносна, онако уздржљива и онако чнста, чак н у страсти; још већи је стид обузимао, што је мислила, да бн из тог пепела могла, зар, ускрспути нова љубав. II један дан, може бити, мрзели су себе саме, и презирали се као никада дотле, један дан мрзелп су се силно. Затим се нису мрзелн више, и међу њима је овладала она суморност, она хладноћа и она досада чпје су знаке у Риму болећиво крили, а које у Венецпји не могоше внше да крију. III Премила Мари, Спело, октобар... „Пошто си у мојим очима, као и увек, онаква као што си, створење од истине, и пошто ми велиш, кратко и јасно, да ми се чини као да чујем твој глас, читајући твоје писмо „Марко, наш сан је свршен“, ја морам уздићи свој дух до твоје моралне висине, где је немогућна лаж и поштено поновити твоје речи: „Марија, наш сан је свршен*. Он је био леп. Његову силну величину не узнемири никакво кукавиштво, његову моћ не умањи никаква слабост, његову чистоту не помути никакво претворство. Ми смо волели да раскинемо друштвене окове, него да их кукавички попуштамо; волели смо да другима задамо један једини бол, него да им сваки дан наносимо поруге и понижења; волели смо да себе прогнамо, да се одвојнмо од света, него да лукавство и обману вучемо из дворнице у дворницу, из куће у кућу. И живели смо бурно и ватрено у силној љубави, бујним и обилним животом, којим ни једно од нас двоје, мила Марија, неће и не може живети више, јер у животу има догађаја којп само једном бивају. Наше је било, наш љубавни сан је свршен, и у нама остаје само успомена на његову лепоту и на његову јачину. Ми смо мислили да је тај сан вечит; мпслилн смо да ће нас загрљене, испуњене чежњом и надом, пратити до са-