Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 139 ље и пленити цркве и манастире почела се све више осећати ' оскудица у књигама. Тако се већ год. 1444 тужи један како у неком манастиру „књижиц мало беше у цркве и то их се веома обештале“ (280)1. Особито се у нашим старим штампаним књигама, као разлог што су штампане, скоро увек наводи недостатак књига. Већ у првој штампаној књизи (год. 1492—4) наводи се као разлог што је она штампана, што су „цркви приздни светих књига“. Г. Скерлић је дакле очевидно цео овај став, заједно са цитатима и штампарским погрешкама у њима, узео из моје расправе, која је пзишла пуне четири године пре књиге Г. Скерлића! Да покажем још на једном примеру како је Г. Скерлић каваљерски поступио према мени. На крају свога одговора Г. Скерлић је изнео велику листу мојих грехова. Што су у том списку нашле места измишљене и изврнуте ствари, о којима је Г. Скерлић могао бити рђаво обавештен, те можда у уверењу да је то истина оно нанисати, — мене не чудп, али ме чуди што се Г. Скерлић решио да менедостојно денунцира у једној ствари, која је њему врло добро позната. Г. Скерлић нише наиме, да сам ја „ради пласирања својих књига ван Србије рајзендерски куцао на врата властодржаца у Загребу и у Пешти“. Ево шта је у ствари. Познато је да је за време владе бана Рауха моја Историја забрањена била у Аустро-Угарској и да су преко 2000 примерака, који су тамо били послати, уништени. Прво нздање моје Историје било је штампано само у онолико примерака, колико се било јавило претплатника, тако да књпга није ушла 1 У овом цитату има код мене две штампарске грешке. Г. Скерлић јеобе штампарске погрешке задржао, значи да је цитат од мене преписао, а нпје загледао у оригинал! сних књига сада нестаје. Један запис из 1444 године вели: „књижиц мало беше у цркве, и ти (!) их се веома обештале".1 Када су се почеле штампати српске црквене књиге, из давачи су као главни разлог своме подузећу навели, што су цркве постале „ираздне светих књига“. (Стр. 7).