Дело

176 Д Е Л 0 ii људнмаУ Шта he нама внше цркве, кад свак у себн ваља да буде, по Хрпстову јевавђељу, црква вебескоме Оцу ? Кад у својој крви осјећамо оца својега тпјела, зар нећемо у своме биству, у своме духу чути оца својега духа? Ако пам но тпјелу лази жнвот пашпјех родитеља, ко ue ocjeha у својему духу пекн живот, који нпје од крви пн од воље тјелесне, него од Dora?“ Треба да ово мпслимо, треба пам се попети до овога велнчанства. Народн пате!... А ко не внди патњу јаднијех парода? Али мн имамо прпзнатп и чисто исповиђети да је нраведно што они пате. Многи народн нпјесу још зрели дауживају; они прогонством, прокљеством одмећу од себе доброчипце који хоће да пм отворе очи, да им просвијетле памет, а хране и почитују свештенпке, који пх сите празновјером и тминама. Праведпо је, ираведно да народи пате. Ваља да јупачки сломијемо лапце којијем смо робови свијету; да, имамо свакако сломити ове ланце, јер је у нама наше добро, наше уживање, а пе у свијету. Свештеник, стара змија, чува дрво од знања, да људи пе уберу његова рода, да народи овога свијета не окусе од њега, јер да би окусила, опи би се пробудили из својега духовпога мртвила, и схватили би свој истипити живот од свакога и од свашта у Богу независан. Наша је врнједност и моћ у сходпости пашијех ријечи, нашијех дјела, нашега живота с нашом савјешћу. Ово је савршепост и цјелина. Ово нам треба. Кад би се људи у дубинама своје душе увјерили да они Богом происходе и да његовијем Духом дишу, нестало би робова у духу и господара над духовима; све би било суглас, јединство, јер би у свакому био Бог. Треба да се народ пробуди Христовијем јеванђељем, и да се у Богу ујачи сходношћу своје воље с његовом вољом далеко од цркава, далеко од свештеника. Људевит Вуличевић. — СВРШИЋЕ СЕ —