Дело

СВЕТАО БИО ЈЕ ДАН... Светао био је дап. Светлост сунчева врела лила се жарка свуд. У врту маломе твоме цветале прве руже, пупили шебоји, лала. Пиши смо уском стааом... Остаци лишћа свела стојаху гдегде још... Сухе се гранчице ломе прште под лаким ходом ножице твоје мале. Уз мене скакућеш срећна, у лакој хаљини белој ко лептир снежно бео, очи ти јасне сјаје и певаш песму среће, весело, гласом јасним. Кроз груди струје звуци и души мојој свелој придају снаге нове, утиру старе ваје... Од једном небо се стушти... Тргох се с кликом журно... Нестаде светле слике и мрак наступи нагли; пружих за сликом руке, очајно, с пуно ваја. Срце ми стрепи болно. — Подигох завесе... Тмурно угледах туђе небо. Улица тоне у магли... — ...Далеко од тебе ја сам и нашег милог краја! Стеван Шумкарац.