Дело

ИЗ ИСТОРИЈЕ ДЕВОЈАЧКИХ СРЕДЊИХ ШКОЛА — Из полупрошлости Кад је Сима Милутиновић умро на пречац 31 децембра 1847 године, његова удовица Марија, „Пунктаторка“, није имала ни чиме да га сахрани. Митрополит Петар дао јој је 20 дуката, а подарили су јој и други добри људи и пријатељи великога појете, те се некако истерало да се исплате трошкови око сахране. Али после тих прилога и номоћи, Симина удовица остала је без игде ичега, те се превијала и довијала, не би лп како зарадила кору хлеба. Најпре је ишла по кућама те поучавала девојке читању и писању, па тако се прихранила и по где што зараднла колико да се одене. Али се после посаветова са Симиним пријатељима н реши се да отвори школу у којој би се женске поучавале. II тако 6 септембра 1848 године Марија Милутиновнћка, „удовица списатеЈва и бившег званичника србског, почевшег Симеона Милутиновића Сарајлије“, оглашава преко новина да намерава отворити приватну женску школу, у којој ће се деци „у оним наукама наставленпја преподавати, које су у грађанскоме животу и саобраштанију необходимо нужне, а те су: I. На изуст молити се Богу, кратки катпхизис, кратка свештена историја, пајкраће земљописаније, сабирање и умножавање ; II. Србеки читати, писати и рачунати на табли и то само сабирати, умножавати, одузимати и делити с нробама; III. Женски послови, и то: а.) плетиво у целоме пространству; б.) тако названо шлинговање на руци; в.) бели шав, г.) крпеж.