Дело

Ј A 17 бање и торсови, она је елементарно своја, не упоређује се с другим, јер је упоређење. Сваког минута зпа се, oceha се да је стара, а ипак... Три пут узастопце гледао сам „Dame апх camelias". Шта је то што има у глумаца да узбуде? Ја сам уверен да све Маргерите Готје не би биле у стању да нас потресу тако јако, задобију тако моћпо, узбуде и очарају у исто време. Нас не узбуђује нага стварност него само стварност драмски представљена. Нас узбуђује конвенција — драма. Ако се може тако рећи, нас у ствари стварност не узбуди, но само онај елеменат који је кадкада прати — драматичност. Тај елеменат, истина, по неком правилу прати више извесне груие догађаја, више но неке друге. (Узбуђује нас више дречућа сиротица но комад сира). Но човек је у стању да дода драматичности стварима које је у природи мање имају. Тако, ствар драматично представљена, јаче нас узбуди, но што би нас узбудила онако проста, без драмске одеће. Не варајте се, драге и миле добричине, ствар сама пе узбуђује, већ нас узбуђује одећа њена која често врло мало има везе са њом. Само треба бити човек од заната. Зато се ја и дивим оном некњижевном Анри Бернстену а који тако потреса. А ту је и глумац. Како смо узбуђени, кад уступамо и попуштамо, то је слабост, немоћ — ништавило ближњег буди сажаљење, то је врста бегства пред самим собом. Из симпатпје према јунаку за пеко време губимо веру у себе и мислимо да бисмо и мп били неодлучнп н несрећнн у сличном моменту. Али овде — ми је (Сару) жалимо дубоко и волимо дубоко, а не можемо и не смемо ни за тренутак да се осетимо срећнији и виши. Нисам јасан: Обично снмпатишемо јунаку и за трепутак претпостављамо да би смо и ми били као он — велика жртва! — помислите, ми, ми, ми, ми бисмо патили, — но ипак ми имамо сазнање наше жртве, ми знамо да је то предпоставка, да смо ми у ствари срећнији, да ми имамо право бити у сличном тренутку срећнији (јер то смо мн!) Дело, књ. 59. 9