Дело

Г Р и ф 0 с 245 Пио бих у бол^ и, пијан од вина, Јецао у поноћ песму иокајања; Луче нове вере хтео бих да дпжем За векове нове ко знак васкрсења, Ја, што ко крај сфинкса у прашини гмижем, Ја, сулуди Јуда налог поколења; Аиостолским звуком симфоније једне Певао бих химну што умрле буди, Али... моје усне за уснама жедне, А измрвљен мозак тражи смрт у блуди: Дршћући те грлим руком што сва пече, Пропињу се теби испуцале усне, Душа хоће вечност пољупцем да рече, А крв у кап једну стопи се и згусне. Авај, сфинксе врели иожудних усана, Ти си луди демон, што љубећи дави, Ти си врело подне мог блиставог дана, Орао што жртву диже и крвави. М. Бојић. <х>