Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 281 страст н љубав, одржавала га је, те још једном била му извор снаге у часу бола и растанка. II када је угледао своју — ах, не више своју — обожавану жену и појмио, да је гледа последњи пут, када ју је угледао у црној хаљини, у којој му се учинила стаситијом, већом, и када га је она, онако одлучва, онако поносна, погледала погледом пуним силне туге, ерце Марка Фпоре хтело је препући од бескрајног очајања. Он узе Маријине руке, загрли је и бризну у плач као мало дете. Седећи крај њега, у његову загрљају, заваљене главе и ћутећи, као да није кадра ни речи нрозборити, жена је тихо плакала, а сузе су јој се котрљале низ образе и падале на црну јој хаљину. — Све је прошло, Марија, све — говорио је, јецајући, човек опхрван јадом, који га је лишавао сваке снаге и воље. И понављао је те речи, јадикујући као дете. Она је ћутала. Прва је престала лити сузе, али лице jo] беше пребледело. Он је непрестано јадиковао, мрмљајући речи: ирошло је... све је прошло... као рефрен неке тугованке. Затим су со полако извили из загрљаја, и у својој тузи нису се пољубили. Држали су се за руке, али благо, не стежући се, и те руке биле су им влажне од суза које су утирали. Полако су се раставили. II обома се чинило, а тако је и било, као да су те сузе ронили над неким мртвим телом и као да им у души остаје она аасићеност од суза, онај несавладљиви умор, она неплодност некорисних болова, у којима човек оплакује, више него ишта, своју слабост и своју немоћ. Неколико тренута нису знали шта да једно другом рекну. Али бледо и иомало мршаво женнно лице уливало је језу у Марково срце. — Марија, ја сам те из дубине душе волео — кликну он. — Знам — рече она озбиљно. — Та љубав билаје сунце мога жпвота, Марко, и њен одсјај и топлота остаће ми до смрти. — Ни једну жену нећу волети никада више као тебе, мила Мари, као тебе, која си била сва моја — рече он очајно. — Ни једну, Марко — понови она, оборивши очне капке, да би прикрила израз својнх очију — а тако и мора битп. — Никада нећу заборавити тебе, тебе, која си била моја чежња и моја наслада — јадпковао је очајнички Марко. — Н не треба да ме заборавиш, мили драгане мој, и не треба да ме заборавиш.