Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 283 — А шта he да буде са маом, Марија, реци ми! Шта да радим ја? Куда ћу ја? Шта he бити с мојим животом? Где ћу га иривезати, да се узао не би одрешио? То је било његово питање, испуњено зебњом, стравом; то је био крик опустелог, заблуделог срца, које жели да живп. Ова не одговори одмах. Беше упола затворила очи, као да је рада прибрати мисли, стиснула усне, као да хоће да спречи бујнцу речи, а руке с ирстима иуним прстења обвила, као и обично, око колена. — Марија, Марија, ја сам нарочито дошао да те питам, јер ми ти то мораш рећи, јер ја то не знам, јер ти то знаш! Шта ће бити са мном, без тебе? Шта ћу чинити са својим срцем? Шта ћу да радим са својим данима? Марија, мисли о мени, помози ми, пријатељице моја, сестро моја, изворе сваке утехе моје, реци ми, кажи ми! Лак осмејак, лак и једак осмејак залебде на Маријиним уснама, када она виде ту узнемиреност, ту узрујаност мушке душе, коју су грчеви разапињали. Како ли човек, испуњен зебњом, тежи да и даље живн, да се развија,; буја, како се на већ охладнелом пепелу плам живота упиње да изнова букне још јачом силином! — Добро — рече она тихо — пошто се раставимо и тиме испунимо дужност према себи самима, требало би да је учинимо и према другима, Марко. — Шта велиш ти? Она га оштро погледа у очи и рече му: — Ти ћеш узети Виторију Казалта, Марко. — Нећу. — Узећеш је; она те воли. — Не волим ја њу. — Шта мари то? Тисуће бракова закључује се тако. Она те је волела неколико година и верили сте се. Ти си је изневерио, и она те је и даље волела. Чекала је. Стрпљиво је створење. Дочекала је. Видиш како је добро урадила што је чекала. — Не могу је узети, овако, са срцем које је искидала страст, с оваквом неутољивом тугом. — Марко, срце оздрави. Ти ћеш оздравити. Туга ће се утолити у души, и једног дана пробудићеш се утешен. Ти мораш узетп Виторију Казалта.