Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 293 Фиоре, могао је видетп тај тихи плач. Он се мало наже к њој п рече јој: — Виторија, немој плакати. Она не одговори; само му кришом даде руком знак да ћути, да не води рачуна о њеном плачу. Ou је ћутао. А озго је невиђени, али не непознати певач, страсно пзвијао ону тужну и за венчање необичну молитву: Pieta, Signore, di me dolente... II изнова осетише сва рањепа срца, све душе које је тиштала каква скривена бољка — а њих је било у том тако богатом друштву, међу тим сјајно одевеним и накићеним женама сви они који су патилн, или који пате, осетише моћ те мелодије, којом душа кличе своме Богу. Млада, Виторија Фиоре, тихо је плакала. — Виторија, ти не смеш плакати — прохмрмља јој тихо Марко Фиоре загушенпм али одлучним гласом. Као да га беше послушала. Мало по мало осушише јој се сузе на белим образима, иресахнуше у очима, и цело њено лице добп свој пређашњи девички израз пун умиљатости, поуздања и тајанствености. Страделина арија се заврши, те и опет завлада тишина. И у тој тишини могао се чути по који уздах нз понеког потиштеног срца, и, као да се свнма свалио неки сињи терет с груди, пригушен шапат из свију уста, — Редак певач, тај Вариско! — Божанствен, божанствен! — На мене он силно утнче. — Ова Страделина арија је тако дивна! — Како ли се то дошло на мисао, да се та арија пева на венчању ? — Пева се свуда. — Алп сувише је тужна! — А зар је ступање у брак весела ствар? — Мислите ли да је овај тренутак подесан за те речи? — А ви, што сте ви плакали? — Плач каткад прија човеку. — У моје време свет се смејао о венчању. — Ми смо сад бољи. — Ћутите, ћутите, Велики вход. Свештеник је, на дати му знак, похитао да заврши службу; беше доцкан, младенци су се доста задржали, те би се покварпо цео распоред свечаности. Један баритон отпевао је, на брзу руку.