Дело

302 Д Е Л 0 свој бол, да јој у савести сазри чин покоравања, чин поннжавања, који је дошла да нзвршн. Пет месеца провелаје она, далеко од Рима, у једном летњиковцу код Флоренције, не добијајући нп од кога гласа, ue јављајући се пикоме: њено срце и њена душа беху се нретворилп у грч, осећали су сву тежину зла нанетог другпма, бола задатог невнним створењима. Узвишена мисао о покајању беше се у дона Марпји тако оспажила, постала тако неодољнва, да ју је гонила да нрнстане на сваку жртву, еда би њега, кош је због ње подносио сваку норугу п сваки јед, еда би њега, Емилија Гваска, утешила, излечила, изнова срећним учпнпла. У њеној самоћи, коју је сама себн наметнула, н у којој се припремала за то велико дело, највеће и најленше дело, што га може учинити човечја душа: творити добро, тешнти друге, усрећавати их и уносити мир, Емилио Гваско јој се чинио, по својпм патњама и по озбиљности с којом их је сносио, по својој широкогрудости с којом ју је, раширених руку, звао да јој опрости, да, тај Емилио Гваско чинио јој се велики, већи него икада пре! Она љубав што ју је према њој осећао Емилио Гваско, чинила јој се неизмерна, пошто је она одолела неверству, напуштању и обешчашћењу; то као да је била друкчија, впша, непоколебљива, вечна љубав, какву она никад није могла осећати, ни према њему ни према кому другом; и она је сад себе сматрала недостојном, да је улива, и ка.јање сломи, сможди и унпшти понос Марије Гваско, њен потајни и силни понос, погрешку и снагу њеног живота. Врло лагано пела се она уз степенице, а срце јој је ударало у грудима као да ће да искочи, када је видела позната јој места где је живела, где су је волели и поштовали, а одакле је побегла, занесена вртлогом страсне љубави, која је била јача но ма каква земаљска или небесна сила. И осећала је да се примиче одсудни тренутак, у коме ће и опет видети познато јој лице, и опет чути познати јој глас, осећала је да је, више но икада раније, држала два живота у својој грчевитој руци, у свом гласу, који јој није прелазио преко усана, али о коме је знала да дршће као у човека на самрти. И ступајући на праг те куће, која је била њева кућа, која је њена кућа, Марија Гваско осећала је само смерност покајнице, која се не гнуша свога греха, који јој је био драг, веома драг, и који не може одрицати, али која се гнуша зла што га је нанела невиним -створењима. У Марији је било само те велике, потпуне, праве