Дело

Т У Г А I Ја бих у реч једну цео бол да свијем, Да крикнем к’о соко кад му сломе крила... Ја бих цјелу душу у пјесму да слијем, Да васкрснем оно што је некад било... Ја бих да оживим сјећања по реду, Од сномена сваког по пјесму да стварам, Па кад време на све баци с.јенку бледу Са прошлошћу милом да се разговарам... Ја бих... Ал’ кад рука пера се дохвати, Ријечи се моје сузама угуше... Тако праву тугу нико неће знати, Јер она се скрива у дубини душе... II Пошао сам зором далеко, ван града, Сам, кроз шуму липа, јела и плат&на... Мпслио сам да ће бол црних ми јада Ублажити јутро пролетњега дана. Јутро бјеше исто као онда што је Било, кад стојасмо врх горског пропланка, Сјетни, ал’ без слутње у дну душе своје: Да то бјеше јутро нашега растанка. Вај! За навек!... И тад моја прошлост цела, Моја прва младост гпто проведох с тобом, Врати се у јутру и мирису јела Са крстачом црном и скорашњим гробом! 22*