Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 457 дужношћу, те тако попунио ону огромну празнину и пустош љубави која је умрла? Не беше лн му задатак, да мало по мало, непрестаним радом, леиим осећањима, милом наклоношћу, из* вида то кукавно срце коме су свирепи немар и дуго неверство задали самртне ране? Не беше ли му дужност потрудити се, да она заборави све што је због њега пропатила? А што се та љубоморна и увређена душа није потпуно умирила, што се та презрена душа, коју су разапињале муке дугог очекивања, није још отворила и затреперела у радости, била је, може бити, у праву, те је требало да човек према њој буде илеменит, трпељив и благ, као оно према болеснику, који је тек ступио на стазу оздрављења и који још у костима и крви осећа језу од болести. — Дед, дакле, мала Виторија, настани да се раскрави тај лед што ти је обвио срце; реци какву жељу, реци да нешто хоћеш, жено моја и госпођо моја — поче он опет оним пола шаљивим а пола нежним тоном, који је радо употребљавао према њој. Јадна залеђена душа осећала је једино нежност тих учтивих речи, а сјајни поглед бистрих очију питао је благог тиранина тога женског живота. — Шта хоћеш, дакле, Марко? — Да рекнеш неку мисао, да изнесеш какав предлог, како да наставимо наш нут! Зар ти не знаш ништа? Зар се не можеш одлучити? Помоћи ћу ти ја, мала Виторпја. Тп хоћеш да идеш у Париз? — Да. — Одмах? — Чак и вечерас. — Врло добро. Вечерас, дакле, и кроз Мон Сени; нећеш видети најлепши део пута; али не мари ништа. Докле желиш да останеш у Паризу ? — Докле ти хтеднеш — рече она помало се смешећи. — Добро, десет до петнаест дана. У који хотел хоћеш да се настанимо? На то питање она се трже и обори очи. — Све једно тп је, може бити? Ако ти је све једно... — Није мн све једно — промрмља она, очевидно веома се напрежући да каже своју мисао. Била бих рада... била бнх рада да се настанимо у каквом новом хотелу у коме још ниси био.