Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 459 теткама, пријатељима и пријатељидама; примити све ноаиве на доручак, ручак, чај, позориште, вечеру; сваки дан имати три доручка, два ручка, три позоришта, две вечере; немати мира ни покоја; не моћп разговарати једно с другим, осим минут два увече, кад хоћеш да паднеш од умора, и минут два изјутра, кад те језа обузима при помисли на страховити програм страпаца за тај дан. Наравно, ти ћеш обући своје најлепше хаљине за походу, за позориште, за garden party, балске тоалете, метнућеш цео свој накит, увек дакле „гала", а оно мало времена, што ти преостане, уиотребићеш на то, да пет нута дневно мењаш одело, шешире, рукавице. — Чини ли се теби да је све то занимљиво? — упита она не трепћући. — А чини ли се теби да је занимљиво, мила? — Сад ми кажи други метод, да бих могла судити... — И да би могла бирати, мила моја Минерво. Други је метод: доћи у Париз да се не зна, остати потпуно непознати; махнути се поносне и надувене војвоткиње од Алтомонте; махнути се свих рођака, свих пријатеља и пријатељица; не јављати ни у једним новинама о свом доласку и, напротив, чинпти све да се не дозна да смо дошли; живети у потпуном миру и слободи, ићи онамо куда хоћемо да идемо, похађати она места, где ћемо се у истини провести; ићи у шетњу у околину Париза, која је права поезија од свежине и бујности, из Фонтенебла у Сен Жермен, из Шантиљиа у Анген, све саме идиле, Виторија. То је нешго много боље него салони војвоткиње од Алтомонте, у којима она већ четрдесет година живи и који су сухопарни и укрућенп као и сама она! Укратко, то ти је весео, мио и слободан живот, у коме нема никакве досадне пи тешке обавезе. Оборених очију беше се Вигорија Фиоре удубила у мисли. Напослетку упита: — Како мн се чини, Марко, ти си у Паризу увек, или готово увек, живео на тај други начин? — Не готово увек; увек. — Онда, Марко — рече она хладно и сухопарно — онда ћу изабрати онај први начин. Чини ми се да је пристојнији. — Имаш право, Миперва. Нека буде тако — заврши он, још хладнпје но она.