Дело

472 Д Е Л 0 Крас.у п Оту, од чојег би потомства постала данашља српска п арбапашкаплемепа: Ппперп, ОзрппоИп, Васојевпћи, Краснпћп п Хотп“. Даље спомпње неког Пппа Нпколппа, претка српског братства Лутоваца у Братоножпћпма. Д-р ћ]рдељановпћ мнслп да је пме „Пнпо“ скраћено од пмена Д1ппер“. Место тога тумачења, како бп било претпоставптп да је пме „Пппо“ скраћено од пмепа Фплпп, јер такпх случајева пма (упоредп Piро Spano — Филпп Маџдип — расправа д-ра Станоја Станојевпћа), а сем тога пма српскпх крајева где се пме Ф п л п и пзговара II и л и п (у Боснп)? Разуме се да даље треба претпоставптп да је наставак „ер“ дошао уз ту реч под утицајем романског образоваља речп. п онда бисмо имали лпчно име „Пипер“, а од њега пме племена, па отуда п име области. Трећп је прилог у овој књпзп зборнпка „Народна медпцнпа Срба сељака у Левчу„, од (стр. 528—595) Тодора М. Бушетића, учитеља. И Тодор М. Бушетић је вредан радник на прикупљењу народнпх обичаја п одликује се у овом раду марљивошћу и разумевањем посла. У додатку су 18. таблпца фотографија из племена Пипера — фотографија предела п личности, п карта пиперске области у размери 1:100.000. Цена је овој књпзп Зборника 6 динара. Д-р Н и к ол а А н дри ћ : Бранич језика хрватскога. — Из „Narodnih novina“ оштампао је Д-р Нпкола Андрић у засебну књпгу нпз својих чланака п бележака о језичкпм и стплистичким грешкама хрватскпх књижевника п новпнара. У „Narodnim novinama“ ови су чланци имали натпис „Филолошки записи; из уредничке биљежнпце“, а овој засебној књизп ппсац је дао назив „Branič jezika hrvatskoga" (У Загребу 1911. Писак Кр. Земаљско тпскаро. У 8°, стр. 180. Цена ?). Језпк хрватских писаца, п ако га онп уче пз Граматпко п статнстике Т. Маретпћа који јо своју граматику ппсао по Вуку и Дапичићу, далеко је данас од кљпжевпог језика коме су основу далп у утврдилп ова два српска фполога, нарочито Дапичић. Оставимо ua страну то што код хрватскнх писаца сваки час паилазимо на покрајпнске речи, чије значење не зна огроман део српско-хрватскпх читалаца, јер п покрајипске речи и изреке имају неко право да уђу у књижевност. Много је горе оно што хрватскп писцп, не могући каквој страпој речи наћи еквиваленат у своме народном језику, измишљају нове речи — неологизме — које су често и врло смешне. Нарочито су чудновати и комични неологизми, који постају приликом превођења сложених немачких речи. Алп нп то није све. Често су читави изрази, реченице и обрти потпуно туђи ономе језику, који су п Хрвати као п ми, Срби, узели за оспову нашег књижевног језика — херцеговачког дијалекта (ако се тај говор може назватп дијалектом). Далеко бисмо отпшли, кад бисмо овде наводили и примере. Ми овде констатујемо само факат, који је познат свакоме ко је бар једну хрватску књигу или новине узео у руке и прочптао. Кад се пма на уму факат да хрватски писци уче свој књижевни језик пз граматике Т. Маретпћа п речника Броз-Ивековићева; кад се зна да су и Маретпћ и Броз п Пвековић црпли граћу за граматику и речеик из списа Вука и Даничпћа, — онда је свакојако занпмљиво пронаћи узроке зашто хрватски писци толико одступају од језика истога Вукова и Даничићева. Ти се узроци несумњиво могу наћп у псторији досадашњега културнога развитка хрватскога народа.