Дело

40 л к л •> Колико је наивно Андрашпјево схватање ситуације Турске, казује и његов извештај о томе миннстру, грофу Bahaн»ију — да је једннн Риза-паша, бив. предсвдник министарства, којн бн се могао задобити за ову идеју, алн је он, на жалост, у Брусн, куда пду свп турски државници који падну у немилост. Све је бнло узалуд. За буптовнике Маџаре нико није хтео мрднутн главом. Нп Пулски у Лондону, ни грофТелекн у Парпзу, ни Андрашн у Царнграду не могоше нншта нспословати. Кошутов апел (l јула 1849 г.) упућен „Народнма Европе" био је нанваи акт. Ннко се на то ппје осврнуо. У скоро је дошла и катастрофа — предаја Гергејева код Вилагоша Русима. После тога судбоносног догађаја, разуме се, није могло бити нн речи о каквој дипломатској акцији, већје, шта више, требало спасаватп самог себе. Још почетком 1849 год. аустријска влада своме иосланику у Царнграду, барону Штирмеру, иослала је била потернице с личним описом бунтовника. Али Турска не хтеде да чује о захтеву аустријском да изда маџарске емигранте. Тек када је цар Никола послао нарочнтог свог изасланика, кнеза Радзивила, с нисмом султану, Турска-је морала озбиљно мнслити о томе пнтању. Цар Никола је претио објавом рата, ако би који од емиграната из Видина (где се Кошут налазио) прешао у Маџарску, а тражио је да изда емигранте Аустрији. Турска је била немоћна да покаже озбиљан отнор, те помогнута од Енглеске, она саветова емпгрантима или да нриме ислам, или да буду интерниранп у М. Азији. Емигранти, разуме се, не пристадоше на то. Кад је Андраши увидео, да му је немогућан даљи опстанак у Цариграду, он се укрца у један француски брод и оде у Марсељ. Интересантно је, да је Кошут био незадовољан овим одласком Андрашијевим и да је, и у тим моментима, када је за сваког јасно било да је маџарска ствар пропала, опет он упорно мислио, да се ипак нешто може учинити дипломатским путем, и беше науман да на место Андрашијево постави свога секретара, Бека. Смешно је, да је Кошут и иосле Вилагоша још непрестано био идеолог — разуме се маџарски. Гроф Андраши не оде из Марсеља у Париз, већ у Лондон. Ту је кратко време провео, па онда оде на стално борављење у Париз. Ту је био скуп отмених маџарских емиграната — гроф Телеки, гроф Казимир Баћањи, Семере, гроф Павле Естерхази, Павле Алмаши и други. Гроф Андраши беше тада још само