Дело

98 Д Е Л 0 шлостн примило и сви ефекти тих дражи детермпнисани су, као и будући одговори према принципу индивндуалности сређпвања. Моћ је реакције споља одређена, али елементп се типпчно комбинују. Дриш не може да замисли машину, која би реагирала као органнзам. Историска реакциона база постала је случајношћу и игра после своју улогу по нринципу сређивања. Индивидуалност сређивања немогуће је замислити на основу нечег припремљеног, јер су дражи и реакције овде тоталности, целине. Немогуће је замислити машину, у најширем смислу речи, која би објаснила индивидуалност сређивања, као што је то случај код радње, јер поједине конституенте ефекта не зависе од појединих конституента дражи, него целина зависи од целине. Обе су целине само логично разумљиве. Даље припадају ефекти у радњи сасвим другој ирироди појава, него што би их физика или хемија могле измислити; једнп су осећаји, други покрети. Историска реакциона база је само општи резервоар могућности, у којем специфичне комбинације историјски примљених дражи ншсада не остају у специфичној чврстој констелацпјп него се она разреши у елементе. Ти се елементи нреобразе у ове комбпнације, специфпчности по принципу инднвидуалности сређивања. „Оно“ што ради, јесте иманентна сиособност стварања извесних специфичних комбинација мишићних покрета а те комбинације завнсе од индивидуалности свагдашње дражи и од скуиа осећа.ја прошлости. Тај елементарни агенс, који унравља комбинацнјом елемената, зове Дрпш психоид, паралелно схватајући као једну врсту ентелехија, које управљају телом. IVIV Као што впдимо, Дрнш верује, да је свој витализам доказао. Ентелехнја треба да буде така констапта у природи, као што је енергија илн која друга хемијско-физикалпа констакта. Његови докази узети су из експерименталних, анолошких чињеница и н из анализе радње. Његов нрви доказ оснива се на анализи хармонично-еквипотенцијалннх система и на нроблему морфогенетске локализације, према том доказу полазна тачка стварања облика не може се сматрати каква машина нити машина може служити за базу процеса диференцирања. Тако исто и ћелпје, из којих индивпдуе постају, не могу се схватити као