Дело

282 Д Е Л 0 она се трже. Песник, чије је она стихове полако читала, био је најболнији од свију песника; и у тој мрачној тузи неба, земље, те куће, своје душе, Марија Гваско је осећала како jo] усхићавају дух ватрене и силне речи којима се Сафо опрашта са жлвотом, Глава јој клону на груди; књига јој оста отворена на крнлу; и она горко премишљаше о великој митиленској заљуб« љеној души, којој је од колевке до гроба све било неплодно, осим њенога великог ума, који јој пак није могао донети љубави; премишљаше о најтужнијем међу песницима, чији се цео јед у том часу беше смешао с њеним једом, о Ђакому Леопардију, коме тако исто његов геније није донео љубави; и нека мрачна зебња стеже њено срце у тој дубокој самоћи, у тој дубокој тишини, у том дугом часу пуном досаде и туге. Њена рука готово нехотично додирну звонце, које је било иза њене столице. После неколико тренутака уђе слуга. Марија га спази, али га не погледа и не проговори ни речи, као да нема шта да му рекне; затим се прибра и упита га: — Је ли дошла пошта? — Јесте; нема ништа за Вашу Екселенцију. — Добро; идите. Она није очекивала никакво писмо, ни од кога. Али овда онда, у својим мрачним кризама, жудела је да добије какво непознато писмо, писано непознатом руком, жудела је да добије какав неочекиван телеграм, у коме би јој добар удес открио тајну, која би јој помогла да штогод учнни са својим некорисним жнвотом, са својим некорисним данима. II докле су тако часови очајнички нолако клизили, докле је киша тихо, али без престанка, ромињала на Рим, обвијајући га сивим велом од воде и паре, иремишљала је она како, на жалост, нема тајанствених писама писаних руком далеких особа, писама у којима би било пеке снажне помоћи, да нема неочекиваних, непредвнђеннх телеграма, у којима би вам нека реч показана пут, да нема никакве помоћи за оне, који су нстрошпли снагу своје страсти н снагу свога срца. Другим једним уобичајеним покретом узе она из једне котарице, која беше иостављена белом свилом и окићена дивним мапшама, једну торбицу за рад од тешке тканпне и из њв извуче неки вез старинског укуса, помало архаистичких боја, с љупким, готово дечјим шарама. Механички нотражише њене беле руке између замршепих свилених пасама конце, којп су јој требали за настављање тога лепог