Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 283’ • • и тешког рада; механички почеше њене руке, -мирним и једнаким поЈфетима, пробадати свилену тканину. Колико је трајало то методцчко и чисто спољашње занимање Марије Гваско, тог сумбрптбГ, влажног дана, у соби где није чула човечји глас, нити видела људског лика? Двапут или трипут, као да су изнурене напрезањем, падаху њене руке с веза и свиле на крило; двапут или трипут отимагае јој се из грудн уздах пун досаде и нестрпљења, а глава јој се јетко заваљиваше на мали узглавник; двапут или трипут, усамљена, нема, погледала је око себе погледом пуним гнева и мржње, да, мржње; али механички лаћале су се њене руке опет тога веза бледуњавпх боја, са старинским шарама, а бели прсти су тихим и једнаким покретима непрекидно провлачили кроз тканину нежни свиленп конац. Послеподневна светлост поче тамнети; углови малога салона тонули су у сутон; она се морала нагнути над рад, да би могла вести. Опет се приближаваху печпји корацп. Уђе слуга с послужавником за чај и малим сребрним чајником. Не проговоривши ни речи, примаче он један сто ка наслоњачи Марије Гваско, спусти све на њ и потпали шпиритус под малом машином. Затим, пошто се беше смрачило, пружп руку ка великој лампи, која је стојала на једном великом столу, да ужеже електричну светлост. — Немој — рече Марија. И сам звук њенога гласа запрепастио је после те непрекидне и дубоке тишине. Слуга оде. Чинило се да живи и дише само онај плавичасти шпиритусни пламичак, који је обухватао дно сребрног котлића; и Марија, опуштених руку низ тело, гледала је укочено у тај бедни облик живота, у ту^малу, пролазну светлост што се трошила, ситни облик пролазне топлоте која се испаравала. Све оне методичке послове око кувања чаја вршила је она у полутами, нагнута над сто, докле је до њеног уха још допирало тише шуштање кише, с којом је гај последњи послеподневни час прелазио у вече. И када се топло пиће пушило у порцуланској шољи, на њеном лицу лебдео је тих и веома једак осмејак: слуга беше на послужавник метнуо две шоље. Она се опет завали у наслоњачу, укрсти прсте својих руку иза затиљка, опружи ноге, зажмурп и покуша да заспи, да заспи бар, те да заборави свој некорисни живот, своје некорисне дане, да заборави своје часове празне самоће, часове дивљег нестрпљења, часове бесног нестрпљења, у кој.има је очекивала особе које не