Дело

'284 Д Е Л 0 познаваше, у којпма је очекивала какав изненадан додађај, у којнма је очекивала нешто непознато, далеко, необичнно, али нешто што би било живо и што би јој дало живота; да бар засии и да спава, када све то не може више бити, пошто је и сувише живела и волела; да спава, пошто нико неће доћи из даљине, пошто више нема никаквих догађаја за онога ко је додирнуо врхунац добра и зла, па се спустио у тамну долину равнодушности и неосећања. Пз тога заноса трже је нека изненадна светлост и нечији суров глас. Неко беше наједанпут одврнуо дугме електричног осветљења, неко је стао пред њу и сурово је ословио. То је био њен муж. — Јеси ли ти то, Марија. — Ја сам, — као што видиш — одговори она као иза сна. Он се беше, као и обично, вратио изненада, ушао у кућу, пројурио журно кроз све собе, улетео к њој, све мислећи да ће затећи кога у походи, ухватити је где се тајно с неким разговара, наћи какво на брзу руку написано писмо. Још је био у ловачком оделу, похабаном и избледелом оделу од суре кадиве, у пространом жакету са спољашњим шпаговима и у иространим панталонама које беху уметнуте у блатњаве цииеле. Стојао је пред њом, а лице му је било намрштеније и неповерљивије него икада; на слепоочницама коса му беше сасвим оседела, те је његово маслинасто лице још више падало у очи. — Шта радиш овде, Марија? — Нпшта — одговори она сањиво. — Спаваш ли ? — Дремала сам помало... — Зар ниси била на коњскнм тркама с Каролином дела Марсилијана? — Нисам. Падала је киша. Трке су одложене. — Знам. Рекоше ми, кад сам се враћао у Рим. — Ах! Па зашто ме онда питаш? — Тако — одговори он загушеним гласом. — Хоћу да чујем од тебе. — Ах! — изусти само она. Нежна бела рука нервозно је стезала нозлаћени наслон столичин; али из затворених уста жениних не чу се ни једна реч којом би устала против тога.