Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 285 • • — Пила си чај ? — узе је он ‘опет питати истим хладним и сумљом испуњеним тоном. - Да. Хоћеш ли ти једну шољу? Могу да га угрејем. ' — Нећу, хвала. Знаш да мрзим чај. Јеси ли га пила сама? — 0, сама! — одговори она, а на уснама јој залебде једак осмејак. — Зар није био ниједан од твојих обичних удварача? — Немам их много. А п оно мало што их имам напустилп су ме — промрмља она малаксалим гласом. — Ипак си некога очекивала! — Ја? — рече она. — Ја? Нисам. Не очекујем виш.ен и к о г а. И нечега самртног било је у њеним речима, што није опазио тај човек, који беше слеп, глух и неосетљив према свима другим утисцима, само не према својим сопственим. — Ја видим овде две шоље — показа он прстом п намршти се. — Једна је чиста — узвикну она и прсну у смех, који се чинио весео, али био пун бола. — Да, али слуга је донео две. Он мора знати штогод... када сам ја у лову, доноси две шоље... он мора знати ствар... — Па, питај га. Емилио, питај га! — кликну она живо, али са злобним осмехом на уснама. — Питаћу га, не бој се — рече он тихо и оштро. — Али,. на жалост, тебе обожавају све ове слуге, које ја плаћам. Према томе лажу. сви лажу, те никада нећу дознати праву истину. — Ах, сиромах Емилио! — узвикну она болећиво, али не и нежно. Емилијеве очи запламтеше, за тренутак, гневом; лице му помодре. У својим тешким, блатњавим ципелама. крочп он неколико корачаји по нежном тепиху и, дрхтавим гласом, савлађуј.ући се, али уносећи у сваку изговорену реч сву прикривену буру своје душе, упита је: — Реци, за што ме жалиш? Зашто си болећива према мени? Зар ти се чиним тако много смешан? Ти ми се у души смејеш, је ли, а споља се правиш да ме жалиш? Марија, нема, с изразом хладог гнушања, није чак сматрала за потребно ни да му одговори. Он седе на једну дивну столицу, крај ње, сагну главу, како би га она, пошто је тихо говорио, могла добро разумети, и настави: