Дело

288 Д Е Л 0 трогодишњи живот с њим. Немогућно је заборавити све то. II сећање на то иече ме... пече ме као усијано железо. — Па ипак — рече она отворено као и пре — ипак си желео, да се вратим у твоју кућу. — Признајем; желео сам то страсно. — Желео си да тп се вратим — додаде она наглашујући те речи. — Желео сам: истина је. — Ти еи се онда смиловао да онростиш неверној жени заврши она смешећи се љунким и нежним осмехом, осмехом, каквим се допуњавају најобичнији разговори у друштву. — Тако је; опростно сам ти — одговори он, мрштећи се све већма. — Одмах сам се покајао; кајем се сваки дан. — Чини ли ти се да си учинио погрешку? — Много више него погрешку; куд и камо више него погрешку! — узвикну он наједанпут, јачим гласом. Она му даде руком учтив знак, као да је хтела замолити га да говори тише у музичкој дворници. — Лудо сам урадио што сам ти опростио. Био сам глуп и прост. Свако ми се смејао, свако. Па и сама ти морала си ми се смејати. Човек не може бити глупљи и беднији но што сам био ја оне проклете вечери. — Она и опет пребледе и поцрвене, као да јој је валима крв ј.урила од срца к мозгу, од мозга к срцу. — Ти проклињеш оно вече ? — упнта она нолако. — Проклињем га сваког тренутка, и нрезирем самога себе због своје погрешке, због своје неспособности за живот, због своје слабости. Свак, свак живи ми се смеје, смеје се човеку, који је обешчашћен, који је прогутао срамоту и, којн је, као да није ништа ни било, изнова узео жену, која му је нанела највећу срамоту. — И други људи су зацело опраштали као и ти — рече она полако и као удубљена у мисли. — Други! Други! — узвикну он, дирнут у најдубљу рану свога срца. — Људи који су друкчији него ја, сасвим друкчији. Можда су то били потпуни ципици; ја нисам довољно циник, ја патим због свога бешчашћа, као да је то било јуче, као да је то било данас. Или су то, можда, били безазлени људп; ја, на жалост, нисам безазлен, ја разумем, знам, мерим, сећам се свега. Можда су ти људи имали деце, те је било потребно да