Дело

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 289 ce, по што по то, изнова створи породица: ми немамо деце. Или су, м&кда, били по средн какви велики интереси: новац, разумеш ли, новац! Он нема никакве везе с оним мојим глупим и кук&вТГчким опроштајем оног вечера, никакве везе. Да, да, истина ]е, многи људи опростили су својим неверннм женама, опростили и опраштаће још, из многих узрока, из многих разлога; али ја бих био рад да их питам, једног по једног, као човек човека, на само, срдачно, па би видела, да бп одговор свију њих био увек један те исти. — А то је? — упита она, не трепћући. — Да је право кукавиштво опростити такву увреду; да не би требало својој драгани опростити неверство; да се својој жени никада не прашта неверство. — Је ли то твоје убеђење? — То је моје убеђење. — Када си ми опраштао, ниси мислио тако. Држиш ли да би сада могао и опет изменити своје гледиште? — упита она и узалудно покуша да прикрије зебњу која је обузе због тога питања. — Узалуд је — одговори он очајнички. — Познајем себе. Прост сам човек. Не могу више да изменим ово гледиште, због кога већ две године патим како никад нисам патио. Тако сам прост ! Стога ти уливам саучешће Не могу се изменити. Када је неко овакав човек, као што сам ја, не треба да опрашта неверство и да заборавља увреду. Она беше оборила очи и није више ни речи проговорила; али у лицу је била врло хмирна, хладна. — Па? — упита је он бојажљиво. — Шта? — рече она, тргнувши се. — Зар немаш ништа да ми рекнеш? — Ја? Не — одговори само она. — Па шта ти мислиш? — Ништа — рече она. — Ништа? Зар ништа? Зар те се све ово ништа не тиче?... — викну он, планувши. — Тицало би ме се врло много, када бих могла наћи излаза. Твоји болови су ме неко време веома дирали, као што знаш, и ја сам мислила да ћу их моћи излечити. Није ми пошло за руком. Ти ниси хтео ни да чујеш за мене као за утешитељку. Моја мисија је ту потпуно иремашила своју сврху. Место да те видам, Дело, књ. 61. 19