Дело

290 Д Е Л 0 ја тп задајем ране. Ти ме опет, кад год можеш, обасипаш својим ирезрењем и својим геушањем. Шта да се ради? Ту нема лека. — Да си ти хтела, било би га... — рече он тихим гласом. — Ха! ха! да, да! — узвикну она и подругљиво се нгсмеши. — Требало је да покажем према теби силну страст. То је било нотребно твојој љубомори и твом самољубљу. Силну страст.., — и све се подругљивије смешила. — И то ти није пошло за руком, је ли? — узвикну он сав дршћући. — Нисам то чак ни иокушавала — одговори она озбиљно и достојанствено. — Нисам се за то вратила, то нисам обећала, то нисам могла дати... — Онда би боље било да се ниси враћала! — и бес у -човеку је бујао. — Боље би било — одговори жена још озбиљнијим гласом. — Онда ће боље бити да опет идеш! — узвикну човек изван себе од гнева. — Дабогме да ће бити боље — рече она поносним, озбиљним и одлучним гласом. Она устаде са столице, нрође кроз дворницу и ишчезе. IIIIII Под сивим небом, небом сребрнасто снве али провидне боје, између сивих н сребрнастих облачака од магле, који су се уздизали с непомичног и сивог језера, витлали се по оближњим брежЈљцима, згушњавали се и збијали по планннама, овде онде сваки час се разилазили и кидали, открнвајући беле снежне врхове, покривене вечитим глечерима, двапут се већ разлегао као вапај каквог очајника дуги и пискави фијук великог, белог парног брода ,,Vierwaldstettersee“. Узалуд је почела машина избацивати у ваздух читаве облаке црнкастог днма: мало флиеленско нристаниште било је пусто. Од нрвих дана јула до ноловине септембра стицала се у то мало пристаниште шарена гомила света, који је возовима стизао дивном готхард ском нругом из Италије, долазио из Швајцарске, нарочито пак с омиљених шетња на Телсплате, Алтдорф, и улазио у брод, да се провоза иокрај кривудавих и бујних језерских обала, или одвезе до велнких и малих летњих станица, до великих насеобина, варошица, села, летњиковаца што се беласају између др