Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 291 • » гвећа, са својим црвеним крововима. Сада више од тога свега нема- ни трага: дошао је октобар, путници су се, један по једа^, вратили у свој завичај, тако да је Флиелен опустео, опустео п бели парни брод, опустео још пре неколико дана, те вршио своју обавезну вожњу по пустом језеру, покрај пустих обала. Ипак брод фијукну по трећи пут, дужим, пискавим и тужнијим фијуком, а из Hotel dela Poste, који je наспрам пристаништа, изађе један путник и тромим кораком се упути ка малом мосту. •Беше то још млад, висок и стасит човек; био је не само брижљиво него и елегантно одевен; његов велики путнички врскапут беше угасито-сиве боје, на угасито-плавом оделу. Испод његовог црног шешира, који је био намакнут на очи, видело се лице помало нежне лепоте, доста бледо лице, веома црне косе и бркова, свежих и бујних усана, веома благих и заносних очију. У свима пак цртама огледала се чврстоћа и упорство. На томе лицу, које беше веома мило, опажао се покаткад израз равнодушно•сти, а покаткад највеће досаде. На неколико корачаји иза њега ишао је гостионичарски носач, који је носио два врло велика кофера и једну путничку торбу, све господствене елеганције, са сребрним монограмом. Путник пређе мост сам, сам отиде на крму, гдеје, млитаво од влаге, висила застава швајцарског савеза, сам седе на једну од клупа које су стојале са стране, полако запали цигарету, док је носач, мало даље, смештао ручне кофере и путну торбу. — Колико је до Луцерна? — упита путника, дајући носачу напојницу. — Два и по часа — одговори овај, захваљујући. II он се удаљи, врати се мостом, уђе у Флиелен н ишчезе кроз хотелска врата. Путник га је механички пратио очима, а на лицу му се изражавала велика досада. Брод се већ одмицао од обале; крманош је стојао крај свога точка, очију упртих у виднк и трудио се да погледом продре кроз маглу, која се час разређивала а час опет згушњавала пред бродом. Он беше омален, здепаст човек, који је чврсто стојао на својим кратким ногама, увијен у свој црни огртач, који је био сав мокар од кише; испод црног качкета видело се његово широко и пљоснато лице. Неко време беше он једини друг тога шутника, који је непрестано седео на клупи и стрпљиво припаљивао цигарету за цигаретом, посматрајући предео, који час беше увијен у маглу а час опет искрсаваше између њених густих праменова 19*