Дело

462 Д Е Л 0 нове Турске ценила се скоро исто толико колико и ратне залоге Аустрије и Италије. Васкрснуће турске флоте било је већ на дневном реду и са провалијом између Турске и Енглеске која је постајала све дубља скоро је било на прагу остварење једке политичке и етратегијске замисли о каквој се у Европи није ни сањало од времена Наполеонових ратова. Немачка је сада у једном врло незгодном положају што има да бира између два непомирљива пријатеља и тако озбиљно да увреди једнога или чак оба. Закључак је неизбежан: не само да је порушена кохезија Средоземне Лиге коју је Немачка тако брижљиво организовала него је озбиљно оштећена и сама снага њених саставних делова. Нико више не верује да ће Турска предати 'Гриполис за какву компензацију или без очајног отпора. Такви су изгледи ванредно непријатни за Немце који виде како су уништене све њихове наде о свемоћности у Средоземноме Мору. Доиста, изглед просто разочарава, и није чудо што по некад какав немачки лист и ову недаћу хоће да припише „обичним енглеским махинацијама“, којима се ишло с једне стране на то да се осујете немачки планови а с друге да се Египат ослободи турског војничког притиска. Али данас већ сви знају да првобитна погрешка лежи баш у Берлину. Факт је да Вилхелмштрасе поред извесних јаких преимућстава има ту слабост да велике могуће користи жртвује ситним непосредним добитима. Другим речима, турско-италијански рат због Триполиса, као непосредан резултат мароканскога предузећа, потпуно ће да неутралише поморске користи које је Немачка очекивала од своје брижљиве неге подмлађене Турске, од њеног вештог измирења Турске с Аустроугарском и од њеног подстицања турских и ау•стријских амбиција на мору. В. А.