Дело

312 Д Е Л О радикалних посланика налазе, да сама оставка владина ни у колико не би рашчистила ситуацију, већ би је можда још више заплела. И зато је по свему изгледу донета одлука да се решење овог питања по могућству одложи. Нашло се, да је боље причекати, док се духови не умире мало, док се одјеци изборне борбе не изгубе, док се другим речима не створи повољнији терен за политичке комбинације било у овом или оном погледу. И зато ће без сумње скупштинске седнице одмах по верификацији избора бити закључене. Дебата о верификацији избора завршује се већ. Незгодни исход избора имао је утицаја и на ту дебату, што се види по махом слабим говорима. Веће интересовање је изазвао једино говор г. Јована Скерлића, и то не толико због садржине, пошто је г. Скерлић говорио о стварима већ познатим и толико пута помињаним у дневним новннама, колико због одјека, који је његов говор нашао баш у крилу самосталних радикала, којима и г. Скерлић припада. Једна од најтежих замерака г. Скерлићевих погодила је баш ону странку, у чијем је главном одбору г. Скерлић члан и то је сасвим природно изазвало праву сензацију. Г. Скерлић је већ био једанпут и сувише оштар у оцени самосталних радикала (в. чланке његове у „Дневном Ј1исту“) али му је тај суд донео чланство у главном одбору. Мислило се, да ће г. Скерлић као члан врховне партијске управе моћи утицати, да се ради у оном правцу, који он истиче. Из говора г. Скерлића могао би се извести закључак, да његово учешће у раду главног одбора нема оне резултате, који су се можда очекивали. Управа странкина оградила се од говора г. Скерлића, ма да је та ограда била излишна. У говору г. Скерлића било је много чега тачног, само је све то потенцирано, хиперболисано, што је последица личности говорникове, која тако схвата политичке прилике. Кад се има на уму да је г. Скерлић сад први пут посланик и да он као једна скроз опозициона, критичарска и негативна природа почиње посланичку каријеру у опозицији, онда се његов говор боље схвата и онда се неће тако строго осуђивати, као што је то учињено баш од пријатеља г. Скерлићевих. Паметније би било избећи примену оне пословице: Qui s’excuse... и т. д. Politicus.