Дело

338 Д Е Л О Он га узе. Промуца неколико речи захвалности, па стаде. Он је ocehao свој лажни положај према тој девојци коју је волео и која га воли, према другој девојци, чије поверење изиграва а чијом се слабошћу користи, према себи самом најзад, јер он није дволичан, јер он хоће живот, доиста, пун, велики, али чист, јасан, без мирења савести и попуштања приликама. Чедомира беше дарнуо поклон. Он је посматрао румени каранфил, његову живу боју, његове пуне рецкасте листиће, и мислио како да врати ову љубазност. На срце су му навирала осећања од пре годину дана, меке нежне мисли по мало меланхоличне, као што је свака чежња. И он хтеде упитати девојку: како је? шта ради ? у чему је провела годину дана. Али не смеде, јер би онда требало и он да исприча своје везе у кући Матовића, да објасни вожњу с министровом ћерком, да призна све и моли за опроштај. Вишња се опет није осећала у праву да затражи та објашњења. Она је прва оставила Чедомира, она је избегавала доцније његова прилажења, она није хтела да зна за њега. Шта је, дакле, она била сад њему друго до обична другарица, пријатељица, познаница чак! Како се она могла мешати у његове личне ствари којима је он први и једини господар! Обоје су били оборили очи и ћутали. Али се нешто морало говорити. И двоје драгих испунише ову тишину, пуну неказаних ствари, напоменама о времену. У једном тренутку, Секулић подиже очи и погледа поред себе. Десно од њих, између две куће видело се једно парче Топчидерског брда, низ јабланова у подножју, светла трака од Саве, једна зелена ливада и цела железничка станица. Разни колосеци, низови вагона и остала гвожђарија образовала је једну црн), зарђалу масу. На неколико места пушило се. Крупни праменови дима дизали се, као трубе, у вис и губили у плаветнилу високог неба. Младић обухвати једним погледом овај мирни пејзаж. Његово срце се испуни неким немирним осећајем, сличним болу за домовином. Он пожеле да оде, да ишчезне с Вишњом, негде у неки свет где га нико не познаје... далеко негде, заједно с тим црним димом, у неки непознат крај где би почео нов живот. И као да хтеде остварити овај сан, он се обрати девојци, нежно, као жена: — Куд си пошла?... Хајдемо негде заједно!