Дело

Д Е Л О 471 нама у природи, које г. Ракић тако фино осећа. Некако природна расположења и љубавне ћуди иду упоредо. За веселу љубав раскошно је лето и пролеће, за мрачне стране њене визије и таме. И једно и друго уме г. Ракић да изнесе особитом пластичношћу и концизношћу. Али има још један елеменат у Ракићевом певању, то је личан живот у прошлости и прошлост средине. Циклус песама Старост најбољи је за расположење прве врсте. На Косову је серија песама које иду затим да покажу везу песникову са народном прошлости. Случај је хтео да ове песме буду и најбоље и да некако изнесу контрадикторност песникове душе. У њима је песник више националан. Тешко је заиста измирити национализам са субјективношћу, али г. Ракић у томе успева. Нзегов је национализам јасан, нов и увек више интелектуалан. На Косову преставља г. Ракића у кулминацији. Јефимија и Симонида најлепше су песме у читавој збирци, а и остале поред њих у истом циклусу престављају лепе нијансе к једној целини и завршености. Г. Ракић пише врло споро, али је свака његова песма један успех; она је као какав јак потез у гранитној стени из које се ствара значајно уметничко дело. Л. Смодлака