Дело

478 Д Е Л Он долази до резултата, који истина није нов.али је нотврђен поново озбиљним разлозима, да су повеље писане Нирилицом (назив „босанчица" је бесмислен, јер „босанчица" није ништа друго до један ступањ у развитку ћ-филице), да су повеље оригиналне, неоштећене и непоправљане. Према томе име „.Србин“, које се у шима налази, није д^цније уметнуто, всћ је оно ту напиЈгано тако у самом оригиналу који се сачувао у дубровачком архиву. Помоћу студија Фр. Рачког, Јиречкових и Новаковићевих д-р Глушац утврђује да име „Србин“ у овим повељама значи поданика бана Нинослава, а да име „Влах“ значи Дубровчанина. Отуда изводи, потпуно разложито, да је у Босни у време Нинослављево живео само српски нарид, подељен на три вере православну, католичку и богомилску. Д-р Глушац то погврђује и доцнијим турским споменицима у којнма се често босански муслимани називају Србима, напомињући нри том, да још има муслиманских породица у Босни које чувају „српско“ иисмо ћирилицу — као своје породично писмо (као нпр. чувена породица босанских бегова Ченгића). И ако су резултати, до којпх је д-р Глушац дошао у овој ^својој расправи несумњиви, ипак сумњамо да ће они yBiрити оне који су дали повода да сс ова књига напише. Кад њих није могло уверити мишљење једнога Рачкога и једнога Јиречка, чије је познавање балканских народа признато свуда, неће их уверити ни д-р Гчушац, просто за то што они неће у то да верују. И због тога ће се поново о томе морати писати, ионово водити једна бескрајна и бесплодна филолошка, историјска и етнографска борба и у науци и у политици. Ми смо Срби чутне cpehe: другима признају да је њихово и оно што није несумњнво њихово, а нама Србима не признаје се ни оно што је несумњиво наше. КЊИЖЕВНОСТ. Доситије Обрадовић код Бугара. Из III књиге „Списание на Бљлгарската академин на наукитћ", оштампана је у засебну књижицу расправа Бојана Пенева под натписом „Доситеп Обрадовичљ у насљ (Софија, 1912) — У овој својој врло леио и трезвено написаној расправи Бојан Пенев излаже утицај српске књижевности а нарочпто књижевних радова Доситија Обрадовића на развитак бугарске књижевности. О резултатима до којих је дошао Пенев у овој расправи упознаћемо доцније читаоце „Дела“, а сада спомињемо занимљив и поучан факат, да и Пенев посредно фотврђује да је раније, нарочито до осамдесетих година прошлог века, књижевно-културна веза између Срба и Бугара била далеко јача него данас. Да споменемо још да је ова расправа врло леп прилог за нознавање рада Доситијева и његова огромног утицаја међу свима јужним Словенима. „Kroz svjetlost i sjenu“... piesme Rikarda Nikolića (Zađar 1912). Примило смо збнрку пјесама г. Николића и мило нам је, што се о њима можемо изразити са пуно симпатије. Међу стиховима овог доста великог броја пјесама налази ce многи драгоцени бисер. Што ове нјесме највише одликује и чини пх блиским скоро сваком срцу, то је њихова јасноћа мисли и природни мотиви, тако слични животу, да човек читајући их и сам осећа оно, што је осећао песннк пишући их. Има истина и гдекоја пјесма, која је могла изостати, има местимице н неправилних, стихова али у целини својој збирка представља књигу од вредности, коју треба прочитати. Dr. Модерна Библиотека. У збирци под овим именом објавила је вредна издавачка књижара Цвијановићева већ ове занимљиве књиге: „Лимунација у