Дело

42 д е л о стална, а да не дође често у сукоб са другима, услед чега настају разноврсни застоји и укрштања, која повлаче целину час на једну час на другу страну. Ова разноврсност покрета у толико се неповољније осећа, што се још никако није успело, да се утврди peii, којим су излазила поједина дела Платонова, нити да се сазна његова унутарња историја. Додуше неке главне фазе могу се доста јасно уочити, али на ком се месту поједиии одсеци и прелази налазе, шта је у разним фазама био главни покретни мотив, као и шта је за самог мислиоца престављало круну његовог дугогодишњег рада, све то није се могло ни најбрижљивијим досадашњим научним истраживањем поуздано и убедљиво расветлити, тако да се многе ствари без смелих претпоставака не могу објаснити. Такве претпоставке ми ћемо избегавати. Наше излагање држаће се оних дела, која показују Платона као творца учења о идејама. Са тим учењем Платон је постигао највећу самосталност, а њиме је највише и најјаче утицао на човечанство. Да говоримо прво о тој теорији Платоновој.ј^ Све дежње Платонове потичу на првом месту из дубоког незадовољства, шта више из потпуног неслагања са друштвеном околином. Нарочито је атинска демократија распламтела његову љутњу, држање и рад „многих“, који без потребне озбиљности и знања одлучују о најважнијим стварима под утицајем тренутног расположења и ћуди, а лармајућим утицајнма на масу одстрањују душе младежи од правих животних циљева. Али у очима философа сва невоља његовог времена и његове* околине лојављује се као проблем свих места' и свих времепа. Свако људско кретање, које се преставља као себи довољно и не тражи никакву везу са једним вишим поретком, сматра Платон за ситно и наопако. Испуњено пролазном привидношћу оно даје о врлини и срећи једну варљиву слику, сујетну и тренутно себи допадљиву привидност. С тога се мислилац окреће од самог човека, да би потражио уточиште у нечем вишем, у целини. Од свакодневног живота са свима његовим ситним завистима и мржњима треба одвојити поглед и управити га вечним и од сваке неправде ослобођеним уређењима, која нам само један поглед на небесни свој износи пред очи. Довођењем у везу тих виших уређења са нашим животом учинићемо исти пространијим, истинитијим. чистијим и постојанијим. Тако је постала жудња за нечим вишим изнад човека, преокрет ка космичком животу. Али тај нови живот наилази одмах на једну по изгледу не-