Дело

50 Д Е Л 0 рено сопственим радом. Контраст he шта више још појачати и учинити свеснијим надмоћност и довољност тог унутарњег живота самом себи. Ма колико да му је судбина наклоњена, рђав човек остаје бедником, шта више он тиме постаје још беднији, јер he у њему рђаво још више да се развије. Добром човеку пак баш у препрекама и невољама показује се унутарња лепота живота. Са оваким назорима Платон нам пружа врло живу слику једног праведника, који пати и све до смрти бива гоњен и обележен као неправедник, али чија унутарња узвишеност усред свега тога сјајно блиста једна слика, која приближујући се хришћанским назорима, јасно показује унутарње остојање између оба света. Као даља битна одлика Платонове философије има да се истакне одвајање два света. Између света истине и нашег најближег бића остаје једна несавладљива провалија, коју није у стању да смањи ни историско испитивање. У колико одлучније мислилац буде истицао самосталност и непролазност душевних добара, у толико му постаје очигледније, да она престављају један особени свет према другом једном свету, мање истинитом и мање савршеном. Шта проистиче из тог оштрог издвајања два света, у погледу нашег делања? Може ли оно оба света да обухвати, или пак треба да се посвети искључиво'оном вишем? Ово последње изгледа да је једино правилно. Зашто да делимо своју снагу, кад свет бића нашег захтева потпуну оданост и пожртвовање, зашто да се мучимо за оно, што је пролазно, кад пут ка вечном и непролазном стоји отворен, зашто да останемо у сутону самих отисака, кад се праслике могу јасно и разговетно сагледати? На ту страну одвлачи нас Платонова тежња за суштаственим бићем. Пред његовом вечношћу и простотом пада целокупно шаренило чулног света и постаје варљива привидност. Отуда као врховни задатак свих задатака има се сматрати ослобођење од те привидности и упућивање целокупне љубави и бриге правом и непроменљивом бићу. Тиме се заснива очигледно особени тип живота, који се одликује бежањем од света. Са те висине посматрани, очигледни су ништавило и привидност оног живота, који нас непосредно опкољава. Не само што у појединостима тај живот има недостатака, већ је он и у целини својој из основа промашен. Где чулни елеменат све свлачи ниже, ту нема чисте и праве среће. Све што је племенито бива нагрђено и изопачено; свеколики људски труд и мука не служе каквом стварном циљу, већ нечему привидном. Стални ток и про-