Дело

МИЛОРД Елиза Ожешкова — НАСТАВАК Је ли мама здрава ? — чу се пред самим вратима питање, казано звонким и снажним гласом. Са прага од трема одговори пискав и дрхтав од узбуђења женски гласић : Здрава је! Здрава ! Него! Хвала Богу! Дирковица, стојећи на прагу од кухиње, чу синовље питање и цело јој лице сину од радости. Здрава прошапута здрава сам, чедо моје мило! Још она и не изговори, а на широм отвореним вратима појави се придошлица. То је био диван призор. Висок и стасит човек са немарно преко рамена пребаченом дивном медвеђом бундом и сјајним цилиндером на глави. Бунда је била незакопчана и показивала балско одело, које се састојало из сјајних као стакло ципела, фрака, скоро невидљива прслука, који је показивао широке прси од кошуље, беле као снег, танке и богато извезене. На црној чоји блистао је дебео златан ланац од сата, а у сред веза од кошуље била је игла у облику златне руке која држи срце са бриљантом. Још на прагу скиде он шешир, немарним покретом збаци с плећа бунду, која се сасуља на ЈБудвису иза њега и умало је својом тежином не обори ; затим се поклони пред мајком и пољуби је у руку. Она му оберучке узе глав^, притиште је на своје груди, и мало уздрхтале усне утопи за часак у синовљу отворену плаву косу, која је јако мирисала на јасмин и фризерско гвожђе. Но! Дошао си, драги! — одговори она у неко доба. Дошао си! Од кад те нисам видела! Не знам да ли моје очи тако