Дело

12 Д Е Л О Секулић је угледао ову сенку. Хтеде нешто рећи. Али не могаде. У његовој је глави било мутно. Он је био у стању пијана човека који зна да чини глупости, а продужава и прави их нове, све му изгледа ружичасто. Уз њега се припила једна жена, цело једно женско тело, готово голо. Он не би био човек да је могао мислити на шта друго. Плима страсти плавила му је поново срце, ударала на било код очију, пљускала у ушима. Обузимали га чудни осећаји да цепа, да мучи, да се свети на тој девојци која му се предавала сва. Парадоксална љубав чула достизавала је свој врхунац. Тада се на вратима зачу један шум. Два млада створа погледаше се као два злочинца. Они отворише уста да нешто рекну, али немадоше времена јер се на вратима указа госпа-Матовићка. Прође један тренутак, тих, мучан, дуг као вечност. Нико не рече ништа. Бела је устала, пошла неколико корака ка углу од собе, и онда застала, покривши очи рукама. Један део расуте косе падао јој око раздрљеног грла. Она је видљиво губила главу, као гуска, коју појуре с две стране. Неколико корака десно од ње, стојао је Чедомир, блед, погнуте главе, намрштених обрва, присебан потпуно и спреман да прими што има да дође. На отвореним вратима стајала је још Белина мајка. Она је била ушла с озбиљним изразом неумитног судије, изразом који није пристајао згодно њеном жовијалном лицу. Али се тај израз губио све више пред извесном забезекнутошћу што је нашла више него што је очекивала. — Ју, роспије! — оте јој се, готово завидан, усклик кад угледа Белу у њеном нереду. Ипак се она свлада прва; затвори врата за собом, ступи дубље у собу, стави руке на кукове, па ослови студента нешто извештаченим гласом: Лепа парада, господине Секулићу!... Нисам се надала да ћете тако изневерити поверење наше куће... Зар се тако враћа гостопримство које смо вам указали!... Срамота, млади господине... Мама! ■— промуца девојка у одбрану свога драгана. Ћути ти, ти... ти ћеш оцу дати рачуна... Ти ниси више моја кћи... Младић не одговори ништа. Осећао је да ће доћи нешто