Дело

14 Д Е Л О за руку, приближи им главе, на нешто драмски начин, загрли их обоје и рече весело, као да је наручивала нову хаљину: Нека сте благословена, децо моја... Ја не марим што hy од сад бити баба. Секулић се осмехну кисело. Госпођа га загрли поново. Ко би се надао од овог свеца — рече затим, помиловавши га по подбратку — ко би помислио да тако уме да облеће око девојака! Бога ми, Бела, пази се доцније. Не пуштај га далеко од себе. Хај’те сад горе, на послужење — додала је. — Али ником да не причате о оваквој веридби... Ја ћу већ пронаћи нешто романтичније... пролеће, небо, велики празник, долазак Чедомиров у реденготу к мени... очев благослов, прасе на ражњу... Она устрча, као девојчица, уз двориште. У салону се запали велики лустер, а електрично звоно звало је собарицу да послужи слатко. Само још фале прангије! — говорила је нова баба и певуцкала неку популарну арију. ГЛАВА ДВАДЕСЕТ Г1РВА. СЛУЧАЈ МИЋЕ ЖИВКОВИЋА. Да то није нека твоја комбинација? — рече министар, кад му жена саопшти те вечери да је Секулић запросио Белу и да је она, као мајка, дала свој благослав, па је погледа подозриво испод ока. Бог с тобом, човече — одговори Матовићка лако. Они се воле годину дана пред нашим носом, а ми... слепци код очију! Бела ми је сад све признала. Вели, заволела је Чедомира још чим га је видела... много јој се допала његова скромност, ученост, његов романтичан изглед... А он? — прекиде је стари господин, стално неповерљиво. Он јој је изјавио љубав пре него што си још постао министар... овде, у овом салону... служавка је брисала трпезарију... ти си се баћкао око новог устава... Ју, обешењаци — додаде госпођа весело — уши ћу им извући... обома, обома ! Слушај, жено — примети хладно Матовић. — Брак треба