Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 17 — Да, нека буде просто... што простије... колико могуће простије — додао је. Прави разлог овој одлуци била је Бела. Она није могла издржати цео дан на ногама, сва она трчкарања, пењања у кола играња... нарочито играња. Нећу да ми се свет смеје: хрома млада, хрома млада! — говорила је девојка мајци, гласом у којем је одјекивала жалба и прекор. — Тако ми ружно стоји кад играм! У очи свадбе, Чедомир изиђе из куће, па је врљао по вароши бесциљно. Око пет сати пут га нанесе поред једне велике грађевине, којој су мајстори довршавали трећи спрат. Ту примети гомилицу света која је нешто љубопитно посматрала. Он приђе такође. У једном крају, поред гомиле цигаља лежао је један радник, затворених очију. Мало подаље од њега, видео се крвав перорез. — Говори ко те уби ! — рече неко из гомиле. Радник отвори очи, погледа зловољно у правцу онога који га је питао, па рече: Ко ме уби?.. Ја сам се убио... — Ево на !... Све је ту написано — додаде, и извуче једно парченце хартије, не веће од цигар-папира. — Па читај! — закључи самоубица, и поново склопи очи. — Три дана нам говори да хоће да се убије — умеша се један радник са самаром пуним цигаља. — Вели, неће више да носи цигље... то му је испод достојанства ! — А како се уби? — упита опет онај из гомиле. Ето, тако, радио с нама, вукао цигљу, па онда баци самар, потеже се двапут перорезом у прса и, онда оде онде, па леже... Цело ово вече Секулић је мислио на тог самоубицу. Па и сутрадан, та га мисао није остављала. Док је свештеник певао: „Исаије ликуј...“ и водио их око налоња, он је понављао у себи надничареве речи: „Ево на! Све је ту написано... па читај!“ Истог дана отпутовали су за Париз. На станицу су их испратили Матовићи са кумовима. Кад би време возу, Чедомира беше нестало. Тек у последњи час, он се појави с пуном шаком новина. Министар се осмехну. Баш си геџа! — пребаци Матовићка своме зету. — Зар се за свадбени пут купују новине ? Дело, књ. 64 2